IGRAO JE TROVAČA DECE U FILMU DARA IZ JASENOVCA, A SAD OTKRIO KOLIKO JE TO BILO TEŠKO Igor Đorđević za Kurir: Strašno je iskustvo
Na televizijskom ekranu i velikom platnu tokom poslednje dve decenije zaživelo je nekoliko desetina likova kojima je glumac Igor Ðorđević udahnuo život, a njihovi karakteri u rasponu su od onih najemotivnijih do okorelih i surovih. U sve te izuzetno različite sudbine, ovaj prvak drame Narodnog pozorišta utkao je nešto zajedničko - istu energiju koju su pokrenuli njegovi dečački snovi kada je verujući u njihovo ispunjenje grabio ka svom cilju. Poslednja u nizu uloga koja potvrđuje Igorov uspeh jeste ozloglašeni ustaški zločinac u „Dari iz Jasenovca“, filmu koji publiku ne ostavlja ravnodušnom, dok se zbog pojedine kritike podigla velika prašina. U subotu, 20. februara, imaće svoju televizijsku premijeru na RTS.
Jeste li očekivali reakcije poput one da je film nacionalistička propaganda?
- Jesam. Ali ipak nas je sve iznenadilo dokle je to otišlo. Ta kritika u LA tajmsu je u najmanju ruku skandalozna i više nema veze s filmom, već s odnosom prema nama koji to dopuštamo. S punom svešću da taj odnos Zapada prema nama nikad nije bio sjajan, ovo je previše, jer pokazuje da mi u njihovim glavama možemo biti samo negativci i ništa više. Zašto je to tako, to je druga tema, ali da se mora odreagovati na to, mora. Nije ovo samo srpska tragedija, ovo je takođe i opominjuća i uznemirujuća priča o zlu i pobedi nad njim jednog mladog nevinog života. Ova srpsko hrvatska prepucavanja umanjuju tu univerzalnost filma i svode ga na otrovni nacionalizam.
Prevazilazi li vaša uloga Ante Vrbana okvire standardnog negativca?
- Scene koje sam imao u „Dari iz Jasenovca“ prevazilaze po brutalnosti i ludilu nešto na šta smo navikli da gledamo. Za mene je bilo strašno iskustvo, jer takvu stvar ne možete raditi sa otklonom i da ne odete do dna te teme. Gluma je i terapeutska stvar, jer vas primorava da ispitate ono što normalan čovek ne veruje da ima. Ali osetiti na koži i u kostima taj predatorski instikt koji lako sklizne u bezumlje i zlo, spoznati da je čovek za to sposoban, i da u tome uživa, e to je strašno, ali i otrežnjujuće iskustvo.
Da li vam je reditelj Antonijević pojasnio zašto je insistirao da baš vi igrate tu ulogu?
- Ne, ali je hteo je po svaku cenu da to budem ja. Moram da priznam, da on nije toliko bio ubeđen da je to tačna podela, ne bih pristao. Videćete film, pa ćete reći sami.
Kako vam je legla rola detektiva u seriji „Pevačica“ s obzirom na to da je inspiracija bio stvarni, mučni događaj?
- To ste dobro formulisali - „inspiracija“. Mediji su plasirali prenapumpanu priču o tom scenariju i preneli, zbog njegove svetosti tiraža, da je reč o gotovo rekonstrukciji istinitog tragičnog događaja, što nije istina. Niko nije toliko glup i nemoralan da se bavi tom temom na taj način. A odakle scenaristi traže inspiraciju nego iz života koji živimo? Trudio sam se da napravim nešto za mene novo i dosad neisprobano. Videćemo.
Skoro se reprizirao film „Meso“. Šta vam je doneo fudbaler Mirko?
- Mnogo, ne tako instant i direktno, koliko intimno i u stvari suštinski. Pokazao mi je kako se pravi dobra serija, kako se dobar tekst i energija na setu koju je usmeravao reditelj Hajduković pretvaraju u nešto vredno. Pravljenje serije je izuzetno složen proces i svako ko želi da ga ubrza i otalja, ne može da napravi vrednu stvar.
Saradnja s Pejakovićem nije bila obična?
- Pomenuo bih ga ne kao scenaristu, muzičara i reditelja, već kao glumačkog partnera. Sa kakvom merom i sredstvima on glumi, to mi diplomirani glumci nemamo. Taj neki fini dokumentarizam. Razmišljam da li je umesno to govoriti za novine. Eto u kom vremenu živimo, sumnjam u sopstvenu pohvalu jer ispada kao neko ulizivanje. Ali, baš me briga kako ispada. Čoveka za života treba hvaliti kad zasluži. Nekoristoljubive pozitivne kritike danas gotovo da nema. Stvarno sam uživao.
Koliko vam je za tu rolu, a koliko inače značilo bavljenje fudbalom u rodnoj Topoli?
- Značilo mi je. Fudbalsku igru volim. Dribling i dobar pas za mene su i u glumi svetinja.
Gledali smo vas i u„Državnom službeniku“.
- Taj lik baš volim. Hamed je ludi Hamlet našeg vremena koje je iskočilo iz zgloba. I srećan sam što ću ga možda ponovo igrati.
Pre toga su vam i serije „Senke nad Balkanom“ i „Koreni“ donele negativce. Kako ih se sećate?
- Veriga je surovi beogradski kriminalac i samo jedna površinska boja na slici te velike serije. A Ðorđe je više nesrećan lik nego negativac. Pošto je jedan od glavnih, imao sam više prostora i mogao sam kao glumac da idem dublje.
„Junaci našeg doba“ su drugačiji. Jeste li tumačeći Čička kopirali nekog posebno?
- Naše društvo puno je Čičanovića. Ima ih gde god se okrenete, od televizije do gradskog autobusa.
Kakve vam role više leže?
- Nemam tu vrstu kvalifikovanja žanrova. Gluma je umetnost promene i uvek sam se trudio da se se u svakom žanru osećam dobro i odem do kraja. To smišljanje lika iznova, sa uvek novim pravilima, najviše me i privlači. Inače bi se sve pretvorilo u rutinu i bilo bi mi dosadno.
Jednom ste rekli da ste inspiraciju za bavljenje glumom dobili gledajući Zorana Radmilovića. Da li vam je uzor?
- On me je pripremao za prijemni. Bio je strog i pravičan. Dosta smo se i smejali. Naravno, sve to u mojim dečačkim snovima, u noćima kad sam spremao prijemni za glumu. Očarala me valjda Radmilovićeva sloboda pre svega. Za njega je scena bila kao prolećna livada za leptira. Toliko lakoće i lepote igre. I tom neverovatnom scenskom veštinom, od dikcije, glasa, do osvešćenog scenskog pokreta, koja učini da sve što uradi deluje tako lako i tako originalno. Ja sam to doživeo gledajući VHS snimak predstave, a pitao sam kako li je takvog čarobnjaka gledati na uživo. I kad sam svoju prvu ulogu odigrao na velikoj sceni Ateljea 212, Zoranovom igralištu, osećao sam kao da sam ušao u traku one VHS kasete. I svaki put sam igrao za njega.
Šta biste savetovali Igoru na početku karijere?
- Da se smiri. Ali nijedan savet, a čini mi se naročito baš taj, ne bih čuo.
Kurir.rs/Jasmina Antonijević Milošević
BONUS VIDEO: