Za one koji znaju kako to da tumače – oči Danila Medvedeva su rekle sve.
Na izlasku iz trofejnog tunela Rod Lejver Arene, pre nego što je stupio na jednu od najvećih teniskih i sportskih pozornica svih vremena – izazivač osmostrukog šampiona u Melburnu „nije bio svoj“.
U očima se videla bojazan, fascinacija momentom, nesigurnost da li će moći da odgovori sveukupnom izazovu i odigra meč protiv najvećeg rivala svih vremena na ovom terenu koji će mu doneti njegov karijerni prvenac, toliko željenu prvu Grend Slem titulu.
U jedinom prethodnom Grend slem finalu, protiv Nadala u Njujorku 2019. – iskreno, takav obzir i nije imao – jer Nadalovi uspesi u Njujorku se ne mogu meriti sa Novakovim u australijskoj prestonici tenisa, i bio je blizu pobede posle skoro kompletnog kam-beka i preokreta posle zaostatka od 2 seta. I povrh toga što se Medvedev u ovom trenutku nalazio u fantastičnoj seriji od 20 pobeda i 11 protiv top 10 igrača – i što je kao igrač i takmičar znatno više zreliji nego što je bio protiv „bika iz Manakora“ – naprosto nije mogao da sakrije da su važnost prilike i doživljaj događaja i ambijenta predstavljali nešto što je za njega bilo – malo previše.
Toliko puta se govorilo o tome da veliki šampioni – a pogotovo Novak – svoje mečeve često dobijaju a da su tek izašli na teren. Ta pobednička aura našeg asa ne može biti veća nego što je u Rod Lejver Areni, koja uvećava njegova fenomenalna dostignuća – i u kojoj se poslednjih godina, napokon, oseća više „domaće“ – uz veći broj svojih glasnijih poklonika svih nacionalnosti - prethodno se izborivši sa lokalnom publikom koja ga je u jednoj meri poštovala, ali zdušno navijala za Federera, Nadala, Mareja, Vavrinku i sve ostale koji bi se isprečili našem asu na putu do druge najduže serije osvojenih Grend slem trofeja posle Rafe u Parizu. Baš to je moglo da se zaključi iz prvog prizora današnjih rivala velikog 109. finala Australijen Opena – koji su samo u tim trenucima bili izjednačeni.
Ono što je u manje od 2 sata igre usledilo je - u stručnom smislu - veliko tenisko predavanje – pravi „master class“ na katedri doktora Đokovića!
Od samog početka je najboji igrač sveta demonstrirao kumulativno sve teniske i karakterne kvalitete koje ga čine jednim od najvećih tenisera u istoriji. Sjajan prvi i odličan drugi varirajući servisi kojima otvara teren, besprekorno izvođenje kombinatorike servis-viner, neverovatni riterni koji terorišu protivnika i srozavaju mu samopouzdanje, kretanje do nivoa sveprisutnosti, nikad efikasnija igra na mreži, pragmatična odmerenost u udarcima i stalno kombinovanje pravaca i vrste udaraca i ritma igre i maksimalna realizacija svih stvorenih prilika prikazivala je ono što je Novak često isticao kao bitan element u pripremi za (najvažnije) mečeve – totalnu vizuelizaciju ostvarenja svih zadatih ciljeva do konačne pobede. Novak nije igrao iz snova – već iz glave, gde je bukvalno sve što je tada pomislio da ostvari – pretvarao momentalno u stvarnost. Zato i nije bilo nikakvo čudo što je Medvedev za treptaj oka „izguran“ sa svojih omiljenih pozicija na terenu i podnosio zaostatak od 3:0 u gemovima.
Takav furiozan početak protiv igrača koji je – uz sjajnu igru i visoko samopouzdanje prosto „zbrisao“ sa terena Rubljova i Cicipasa i skoro sve svoje protivnike u Melburnu – predstavljao ubedljivo najveću opasnost za našeg asa – morao je da dovede do malog trenutnog zamora. To je bio jedan od dva kratka perioda pada u nivou Novakove igre, najavljen neiskorišćenom prilikom za forhend viner sa servis linije pri rezultatu 3:1, 15-15. Posle nekoliko nesrećnih auta iz dužih razmena, vrhova mreže i nedovoljno učinkovitih smečeva i drop-šotova Novak dozvoljava Medvedevu da se rezultatski izjednači, povrati samopouzdanje i dovede prvi set u neizvesniju završnicu nego što bi iko posle prvih desetak minuta ovog meča mogao da pretpostavi.
Na 5:5 Novak ponovo uzima stvari u svoje ruke, strpljivo gradi pozicije na terenu iz kojih pogađa vinere ili tera protivnika na greške, fenomenalno se postavlja na sve udarce i time u potpunosti kontroliše dinamiku poena – i sjajnim servisima i impozantnim riternima pravi konačni brejk na Medvedevov servis i osvaja prvi set sa 7:5. Mentalna i igračka dubina i efikasnost kada je bilo najvažnije još jednom donose našem asu veliku prednost pred nastavak meča – u uvodni servis u narednom setu.
Drugi period blagog pada u Novakovoj igri usleđuje tada, a Medvedev potvrđuje svoje kvalitete i atribute – načinivši brejk odmah u prvom gemu. No, Novak se brzo uzdiže, uspeva da sjajnim riternima „otme“ inicijativu od Medvedeva, rastegne ga po terenu i tera ga na greške za uzvratni brejk 1:1. U narednom servis gemu Novak povraća dominaciju u potpunosti, osvojivši – između ostalih - i svoj deveti poen iz devet izlazaka na mrežu, a već u narednom pravi četvrti brejk na protivnikov servis u meču i vodi 3:1.
Novaku se žuri da dođe do svog servisa, pušta Medvedeva da za 54 sekunde pri rezultatu 4:1 osvoji svoj servis gem, a onda sjajnim varirajućim servisima i vinerima dovodi Medvedeva do izbezumljenja – i na 5:2 Rus lomi reket, potpuno isfrustriran svojom nemoći. Statistika da je Medvedev bio prisiljen da čak 55 puta intenzivno promeni pravac kretanja, a Novak samo 23 puta - pokazuje koliko je dominantan bio Novak do tog trenutka u meču i sa koliko iskustva je raspoređivao snagu da bi ostvario jednako proporcionalnu efikasnost u igri. Osvajanje još jednog brejka za konačnih 6:2 u drugom setu je bila tehnička neminovnost, i Medvedev je – po svemu sudeći – „smrtno ranjen“. Statistika da nikada do tada u karijeri nije uspeo da se vrati posle zaostatka od 2:0 u setovima – uz sve prikazano – ne daje Danilovim navijačima previše nade – a i kako bi?
Medvedev ipak ponovo preti na Novakov servis početkom trećeg seta, ali Novak „ne da na sebe“, preinačuje 2 brejk lopte i „otvara nebo za slavlje“ vođstvom 1:0. Frustracije za Medvedeva se nastavljaju već u sledećem gemu, kada trpi brejk i uskoro zaostaje sa 3:0, i zatim 4:1.
Ovacije iz publike su sada redovna pojava, slavlje je već u nagoveštaju. Novak je u tim trenucima 90% favorit da u svakoj dužoj razmeni uzme poen, odiše apsolutnim samopouzdanjem, taktički rastura Medvedeva a publiku zabavlja egzibicionim potezima i volejima na mreži „a la Ivanišević“ – i na korak je od devete titule sa prednošću od 5:2. Nekoliko minuta kasnije, i uz unikatni smeč preko glave za konačni trijumf na nekom Grend slem turniru – Novak Đoković pobeđuje Danila Medvedeva za svoju devetu titulu u Melburnu i osamnaestu na Grend slemovima u svojoj jednistvenoj karijeri.
Toliko puno se može reći o važnosti ove Novakove titule – posle svega doživljenog na Ju Es Openu, Rolan Garosu i u australijskom karantinu, svih iskušenja koja su se iz raznih razloga i motiva pojavila pred njim u verovatno drugom po težin periodu od kada je u teniskom vrhu – i pred novim istorijskim izazovima za koje je ponovo pokazao svojim najvećim konkurentima i protivnicima svih generacija i profesija da je kadar da ih prevaziđe ih novim pobedama igre, volje, umešnosti, kreativnosti i karaktera. Sjajno je bilo slušati birane reči hvale Gorana Ivaniševića i našeg asa posle meča – i uživati u njima skoro jednako kao i u ovom velikom trijumfu na terenu – jer nam nedvoznačno ukazuju na to da će tim Đoković biti spreman za ono što svaki pravi ljubitelj tenisa od njih želi u narednom periodu.
I da li je, posle svega ovoga, previše reći da smo – kroz ovaj veliki trijumf u Novak Đoković Areni u Melburnu – imali životnu priliku da uživamo u do sada jedinstvenom spoju umetnosti i sporta, Novakovoj Devetoj teniskoj simfoniji? Neka nam oproste oni koji se sa ovim ne slažu, ali će mnogi od nas reći – da nije!
Uzdravlje, šampione!
Vuk Brajović / Kurir sport