U subotu od 20.03 pa nadalje - osim na RTS, na kome je išlo opštenarodno prikazivanje „Dare iz Jasenovca“ - na svim ostalim TV kanalima Srbije, Bosne i Crne Gore je ordinirao onaj poslovični pandur koji vrti pendrekom i preteći govori: „Ne gledaš ‘Daru’, a?“
Sada, post festum, držim da je „Daru iz Jasenovca“ trebalo masovno prikazati istog momenta kad je završena montaža, a da nipošto nije trebalo srljati u trku za Oskara. Gaga, koji dobro poznaje prilike u američkoj filmskoj industriji, naprosto je morao znati da „Dara“ - sve da ju je režirao Bergman, a da je scenario pisao Žak le Karijer - jednostavno nije imala šanse, zato što je trenutni odnos filmskih snaga u svetu takav da belosvetskim producentima ne pada na pamet da spisku kandidata za filmske teroriste usual suspectsima, Arapima, Čečenima i Srbima, pripoji i Hrvate.
Gaga je to, pretpostavljam, dobro znao, ali uvek se nađe neko ko zna bolje, a vi sad nagađajte ko bi to mogao biti. I ja nagađam.
Bilo kako bilo, loše kritike iz uticajnih američkih magazina, ovdašnje zastavničke kritike filma na neviđeno (raspirivane nadom da će ruženjem „Dare“ srušiti Vučića), skupa sa režimskim hvalospevima (takođe na neviđeno), koji su dodatno pogoršali stvar, stvorili su jednu vrlo mučnu pretpremijernu atmosferu.
Kao što je manje-više poznato, moja neznatnost je imuna na kolektivne histerije (bez obzira na boju), pa sam strpljivo čekao da film pogledam, i to ne bez pristrasnosti, jer je Gaga moj stari drug još iz užičkih dana.
Odahnuo sam - i to priznajem - kad sam se vrlo brzo uverio 1. da film nije propagandni materijal i 2. da ne huška na mržnju prema Hrvatima.
Najveća mana filma (iz koje proizilaze i ostale mane) je - odsustvo konteksta. Ovako kako „Dara“ počinje, out of the blue, tj. iznebuha, gledaoci sa severa Evrope - pogotovo oni izvan Evrope - moraju pomisliti da to neki beli Huti kolju bele Tutsije, što, da stvar bude crnja i gora, nije daleko od istine jer, da, ustaše, kao Huti Tutsije (ili obratno), jesu klali Srbe samo zato što su Srbi, i to - za razliku od nacista, koji su istrebljujući Jevreje imali nekakav cilj, ma kako monstruozan bio - iz pukog meraka i zabave, što je još monstruoznije ako su tu gradacije uopšte moguće.
Filmovi o logorima smrti su rediteljska kvadratura kruga, koju je, ako mene pitate, stopostotno uspešno rešio samo film „Šindlerova lista“, i to tako što je široku sliku sveo na jedan presedan, na jedan koliko-toliko svetao isečak mračne povesti Holokausta, pride utemeljen na istorijskim činjenicama.
Ma koliko to uznemiravajuće moglo zvučati, logori smrti - uključujući Jasenovac i Gradišku - smrtno su (nažalost, i bukvalno) dosadna mesta, (dakle smrt za film) kojima jedinu (naopaku) dinamiku daju surovosti i zverstva, što reditelja dovodi u neprijatnu (ali neizbežnu) situaciju pribegavanja opštim mestima i tipskim situacijama. Gaga je iz tih situacija izvukao onoliko koliko je mogao. Bitno je da nije skliznuo u propagandu i resantiman.