NESVAKIDAŠNJI PODVIG: Iz Jasenovca sam 1991. izvukao LOBANJE I KOSTI i osam godina ih čuvao u svojoj kući!
Simo Brdar, čovek koji je pronašao dokumentaciju i dokaze o ustaškim zločinima iz Jasenovca: Mnogi su me smatrali čudakom jer sam se svojski trudio da sačuvam od propadanja i zaborava bar deo svedočanstva o stradanju
Sanduci u kojima su spakovana jasenovačka stradanja, jedan stan u Kozarskoj Dubici, obične domaće mačke, a povrh svega toga jedan uporan i istrajan čovek spasli su istinu - deo građe Spomen-područja Jasenovac, koja je „utekla“ hrvatskim „zengama“ u jesen 1991. godine.
A u njoj je bilo čak i delova skeleta, silnih fotografija, svakakvih „naprava“ za mučenje, ali i sitnica: malih-velikih stvari ostalih iza nevinih, a stradalih.
Spasavali smo dokaze
Simo Brdar bio je pomoćnik direktora Spomen-područja Jasenovac tog novembra 1991. godine, kad su usred krvavih sukoba uspeli da izvuku deo građe koja svedoči o ustaškim zločinima nad Srbima, Jevrejima i Romima u Jasenovcu za vreme takozvane NDH.
- Novembra 1991. bilo je vreme poplava i žestokih bitaka, čitavo područje je bilo minirano. Bukvalno si mogao poginuti od krhotine granate ili nagaziti na minu. Pakovali smo u sanduke što smo brže i lakše mogli. Samo smo gledali da što pre izvučemo i spasemo građu. Spomen-područje Jasenovac je imalo oko 30.000 muzeoloških jedinica, ali ne znam koliki je deo spasen. U toj panici, kad grabite, nosite, padaju granate, nije baš neko stanje uračunljivosti. U nekoliko navrata smo taj deo zbirke prebacili u Dubicu, kod mene u stan - priča za Kurir Simo Brdar, istoričar, koji je kasnije i formirao, i bio prvi direktor, javnu ustanovu Spomen-područje Donja Gradina, koju je osnovala vlada RS, a zapravo je najveće stratište ustaškog koncentracionog logora Jasenovac.
Nacionalno blago
Priča o nacionalnom blagu, koje među Srbima, ali i pred čitavim svetom treba da čuva istinu i bude nauk za sve nove generacije o strašnim zločinima i nevinim žrtvama, imala je u to ratno vreme devedesetih čudne zaplete. I sam Brdar kaže da je deo zbirke završio u njegovom stanu radi spasavanja i izbavljenja, a neplanirao tu ostao čak osam godina. Dok ga vlada Republike Srpske nije preuzela.
- Desetine sanduka, više se i ne sećam tačno, možda 30-40 njih, bilo je u jednoj sobi u mom stanu. Soba je bila krcata, toliko da si vrata jedva mogao otvoriti i ući unutra. Bila je to čudesna zbirka. U sanducima je bilo i delova skeleta, dve-tri lobanje. A znate li koliko osteološki ostaci mogu da budu opasni? Pa mogao sam da inficiram celu porodicu! - priča Brdar.
Veli i da su ga mnogi smatrali ludakom i čudakom jer se svojski trudio da sačuva od propadanja i zaborava bar deo svedočanstva o zločinima i stradanju u Jasenovcu.
- Stan je bio na spratu i suv, pa bar s te strane nije trebalo da brinem o građi. Ali sam nabavio i posebne čuvare - mačke. Baš kao što to ima i čuveni muzej Ermitaž u Sankt Peterburgu. Mačke su čuvale sanduke od miševa, a time i uništenja. I baš zbog toga su me ismevali. Ali ja sam imao samo jedan cilj - da sve spasem i da se to što pre reši, jer čuvanje tako važne istorijske građe u privatnom stanu nije rešenje - priča Brdar i dodaje da je u jesen 1999. građu preuzela vlada RS i predala arhivu u Banjaluci.
Ali tu nije kraj zapletima. Velika bura digla se jeseni 2000, kad je ta jasenovačka zbirka završila u Vašingtonu. U muzeju Holokausta, a prema tadašnjim navodima medija, po ugovoru RS i SAD. Nekoliko godina kasnije građa je vraćena, ali u Hrvatsku - u Jasenovac!