Od malih nogu je bio posebno dete i svima je bilo jasno da će izrasti u velikog čoveka.
Tako o patrijarhu srpskom Porfiriju govore njegovi najbliži rođaci iz Pojezine i Crnče, pitomih sela kod Dervente, gde je zavičaj Porfirijeve majke Radojke i oca Radivoja.
Skromne kućice u kojima su rođeni i odrasli roditelji najmlađeg patrijarha u novijoj istoriji Srpske pravoslavne crkve odavno su srušene. Ali na kućištu i danas žive Brkići i Perići koji pamte kako je "mali Prle" u detinjstvu provodio leta kod baka i dedova i družio se sa decom iz sela.
- I danas ga zovemo Prle. To zvuči partizanski jer podseća na "Otpisane", ali nadimak je dobio zbog svog krštenog imena Prvoslav. Ponosni smo i sretni što je izabran za patrijarha, nije što je naš, ali Srbi nisu mogli poželeti boljeg, pametnijeg i čestitijeg patrijarha, nek nam je živ i zdrav na mnogaja leta. Ali njegova svetost za nas je i bio i ostao naš dragi i dobri Prle - kaže patrijarhov rođak iz Pojezine Ljubomir Brkić (56).
Ljubomir, kako bi se to reklo u Bosni, zapravo je Porfirijev brat od ujaka.
A porodično stablo i porodična istorija ide ovako: patrijarhova majka Radojka Perić, rođena Brkić, koja danas živi u Čurugu u Vojvodini, rođena je u Pojezini. Bila je izuzetno mlada kad se udala za svog Radivoja iz susedne Crnče, odselila se u Vojvodinu, a tamo 1961. rodila sina prvenca Prvoslava.
Njen muž Radivoj se još kao mladić, pedesetih godina prošlog veka, trbuhom za kruhom zaputio u Vojvodinu, tamo položio za traktoristu i zaposlio se u poljoprivrednom dobru.
- Tetka Radojka i tetak Radivoj su bili vredni i čestiti ljudi. Od rane mladosti su mnogo radili. Nisu bili školovani, ali su cenili znanje. Odgojili su troje divne dece koji su im podarili ukupno 13 unučadi i zasad jedno praunuče - kaže Ljubomir.
Kao deca, Prle i njegov mlađi brat Srđan, danas protojerej Đurđevskog hrama u Somboru i ponosni otac osmoro dece, svako su leto provodili kod baka i dedova u Crnči i Pojezini.
- Prle je bio dobro, bistro dete, puno je čitao, ali se i družio sa nama. Igrao je lopte, čuvao stoku, sve isto kao i mi i druga seoska deca - priča Ljubomir.
Priseća se kako su terali krave na pašu, svako je dete u to vreme imalo svoja zaduženja, čak i kad dođe u goste za raspust nije bilo sedenja nako.
- Pašnjaci su bili na poljani blizu rečice Ilove i mi, naravno, pustimo krave da pašu pa udri po fudbalu i kupanju - priseća se Ljubomir.
Kaže da je Prle bio dobar fudbaler i još bolji plivač.
- Uskoči u vodu i po deset puta u cugu prepliva Ilovu. Svi smo mu se divili. Ali on je tamo u Čurugu vežbao na Tisi, a mi smo jedva znali plivati, koliko da se ne udavimo - priča Ljubomir i dodaje da je patrijarh kao gimnazijalac u Novom Sadu igrao i stoni tenis i to prilično dobro.
Objašnjava da su njegova braća od tetke, Prle i Srđan, iako su i u Vojvodini živeli na selu, u Pojezini doživljavani kao deca iz grada. Kad bi boravili u selu spavali su kod bake Desanke, u staroj kući Brkića, izgrađenoj od naboja, sa zemljanim podom.
- Srđan je govorio da mu je to super jer ne mora da pere noge pre spavanja. Ali, Prle nije bio od te sorte. Iako je, kao i mi, često bos jurcao poljima, ali uvek je vodio računa o higijeni - priča Ljubomir.
Patrijarh je od malih nogu pomagao starima i bolesnima i nije bežao ni od kakvog posla.
- Tetka mi pričala da je još kao đak sa njom išao u nadnicu da zaradi dnevnicu i pomogne porodici. A u školi je uvek bio najbolji. Kažu da danas govori deset jezika i da je jedan od najobrazovanijih Srba, ali je ostao skroman - kaže Ljubomir.
Priznaje da je rodbina bila iznenađena kad je Prle odlučio da upiše Bogosloviju, a potom i da se zamonaši. Ipak je to u doba Titove Jugoslavije bio neobičan izbor za mladog i učenog čoveka.
Drugi patrijarhov brat od ujaka, Dragoljub Brkić (61), kaže da njegov tetak, otac Prletov, nije bio baš srećan zbog sinovljevog izbora jer je "bio u partiji", ali da ga je majka podržavala.
- Kad se Prle zamonašio bilo mi je nezgodno da s njim pričam o tome. Razgovarao sam sa tetkom, njegovom mamom, koja mi je rekla da je Prle nešto sanjao i da se nakon tog sna odlučio za monaški život - priča Dragoljub.
Patrijarhov stric Slobodan Perić (70), koji živi u susednoj Crnči, nije se libio da svom Prletu otvoreno kaže šta misli o toj njegovoj odluci.
- Zamonašiti se u 24. godini i odreći se tako rano i žena i mnogih drugih ovozemaljskih zadovoljstava je zbilja velika stvar. Rekao sam mu tada: "Sinovče, što će ti to, mogao si tako pametan postati predsednik Srbije! A on mi kaže: Striko, ja to volim, to je moj put" - priča Slobodan.
Pričljivi i veseli deda Slobodan priznaje da je tada i opsovao. I inače mu se često omakne psovka, čak i Boga nekad spomene, ali se Prle, kaže, nikad nije zbog toga ljutio na njega. Samo se nasmeje i odmahne rukom.
U njegovu su kuću Prle i Srđan u detinjstvu dolazili dva puta godišnje i skoro celi avgust bi provodili kod njega.
- Srđan je odmalena bio prava baraba, a Prle tih, fin, uredan... - kaže stric Slobodan.
I dok drugi rođaci izbegavaju ovu škakljivu temu, Slobodan otvoreno kaže da je Prle, dok je bio tinejdžer, znao zagledati devojčice, a bogami i one njega.
- Onako lep, crn, a znao je i lepo pričati, mnogima je zapao za oko. Imao je ovde u selu curicu, hajd‘ da kažemo simpatiju, imali su oboje petnaestak godina kad su ašikovali. Ona se kasnije odselila u Australiju. Već odavno živi tamo. Ima decu i unučiće - kaže Slobodan, a njegova supruga Zagorka ga mrko gleda i opominje što je tako razvezao jezik.
I strina Zagorka, kao i drugi rođaci, žali što Prle poslednjih godina, otkako je postao mitropolit, nije imao vremena da ih posećuje, ali razume da ne može zbog obaveza. Poslednji put su ga videli pre četiri godine.
- Ranije, dok je bio mlađi, jednom su nam u goste došli Prle i episkop Fotije koji je njegov drugar. Noćili su ovde - kaže strina.
Ponosna je što je u svom domu ugostila dvojicu vladika.
- Nije ih bilo teško ugostiti, oni su pravi monasi, skromni u jelu i piću, a znaju s narodom, prava je milina razgovarati s njima - kaže strina Zagorka.
(Kurir.rs/Blic)