AMERI UMALO NISU UNIŠTILI SVOJU DRŽAVU I POLA SVETA: Decenijama nespretno rukovali ATOMSKIM BOMBAMA - sve pokušali da ZATAŠKAJU!
Incidenti u kojima su glavni akteri bile nuklearne bombe datiraju još iz pedesetih godina prošlog veka. U istoriografiji je zabeležen veliki broj incidenata, ali je samo mali broj imao pozamašnu medijsku pažnju, dok je većina incidenata ostala sakrivena.
Nuklearne snage obeju supersila kontinuirano su rasle, po brojnosti ikvalitetu (ubojitosti). Strateške snage, pre svega bombarderi, koji su nosili, i trebali baciti „atomske“ bombe, nalazili su se neprestano u povišenom stepenu pripravnosti, na zemlji ili u vazduhu, sve do 1991.
Bez obzira na vrlo precizno propisane procedure, rađali su se propusti u rukovanju nuklearnim naoružanjem i bojevim glavama. Biće da su bili česti i vrlo upečatljivi, posebno na Zapadu, jer su brzo osvanuli na naslovnim stranama novina i nedeljnika, dok je podataka o takvim incidentima u Istočnom bloku bilo veoma veoma malo. Čak i oni obelodanjeni, bili su su nepouzdanili ili plod teorija zavere, dok je realnost i dalje veoma dobro sakrivena.
Zbog toga će u tekstu posebna pažnja biti posvećena incidentima američkog ratnog vazduhoplovstva.
Incidente u vezi sa nuklearnim oružjem u armiji SAD se klasifikuju u tri grupe:
Bent Spear (iskrivljeno koplje), koja označava svaki događaj od velikog značaja, koji se odnosi na nuklearno oružje, a koji ne predstavlja momentalnu pretnju nuklearnog rata.
Broken Arrow (slomljena strela), označava događaj pri kojem je moglo da dođe do nuklearne detonacije izazvane zbog pada ili pak teško oštećenje nuklearnog oružja, dok
Empty Quiver ( prazni tobolac) predstavlja gubitak ili nestanak atomskog ili hidrogenskog oružja.
Istorijat incidentata
Prvi incident sa nukelarnim oružjem datira s početka 1950 tih. Naime 13. februara 1950. godine u blizini obale Britanske Kolumbije (British Columbia - Canada) kada je bombarder B-36 (Convair B-36 „Peacemaker“), morao je da izbaci nukelarnu bombu u Pacifički okean. Srećna okolnost je bila, da je bomba imala na sebi vežbovnu, a ne nukelarnu bojevu glavu.
Iste godine 11.aprila avion B-29 (Boeing B-29 „Superfortress“) udario je u planinu blizu baze Manzara (Manzano Nuclear Weapons Storage Area) u Novom Meksiku (New Mexcico). Nastala je eksplozija koju je inicirao HE deo bombe, a koji je zapalio gorivo u avionu. Eksplozija se videla sa više od 20 kilometara, ali se nuklearna bomba nije aktivirala: Naime četiri detonataora, koji su smešteni u posebne kontejnere, nisu aktivirali jezgro. Bila je to sretna okolnost. Od sksplozije je stradalo svih 13 članova posade. Sav nuklearni materijal je ostao netaknur i poslat na ispitivanje Atomic Energy Commission.
Američka detaljna statistika zabeležila je do 1968 godine 13 ozbiljnih nesreća sa avionima koji su prenosili nuklearno naoružanje. Ipak, samo četri se izdvajaju po svojoj upečatljivosti i oni su bili medijski propraćeni.
„Ozbiljni incidenti“
U britanskoj bazi Lejkenhit (RAF station Lakenheath)27. jula 1956. godine, bombarder B-47 (Boeing B-47 „Stratojet“) je pri rulanju udario u zgradu skladišta u kome su bile smeštene tri nuklearne bombe Mk 6 i tom prilikom letelica je eksplodirala, a upaljeno gorivo se izlilo po avio bombama. Prema izjavama stručnjaka za eksplozivna sredstva, samo je čudo sprečilo da se aktiviraju detonatori na bombi koji bi oslobodili radioaktivni materijal.
Iznad Severne Karoline 24. juna 1961, strateški bombarder B-52 (Boeing B-52 „Stratofortress“) eksplodirao je u letu, a dve hidrogenske bombe Mk. 39, prizemljile su se padobranima. Od četiri upaljača na prvoj bombi, tri su se aktivirala i nuklearnu eksploziju sprečilo je samo to što četvrti upaljač na instrumentalnoj tabli uništenog aviona nije bio uključen. Druga bomba se raspala pri udaru o zemlju i njen repni deo je otkriven na dubini od sedam metara. Dalje iskopavanje je obustavljeno zbog podzemnih voda. Vazduhoplovstvo je otkupilo ugroženo zemljište i ogradilo ga, a potom godinama kontrolisalo nivo radioaktivnosti koji se nije izmenio.
Kao treći incident ostaće u istoriji zabeležen onaj, kada je jurišnik američke moranrice A-4E (Douglas A-4 „Skayhawk“) BuNo 151022 iz sastava Attack Squadron 56 (VA-56) dana 5.decembra 1965. opremljen nuklearnim bombama B-43 paosa sa lifta na nosaču aviona USS Ticonderoga (CV-14) u Pacifik i potonuo. Bombe, pilot Lieutenant (junior grade) Douglas M. Webster i avion nisu nikada pronađeni, a smatra se da oni leže na dubini od 4,9 kilometara. Inciden se odigrao na 80 milja (130 km) od baze Okinawa. Nakon obelodanjivanja, 1989 incident je dobio obeležje diplomatskog skandala. Tako je Pentagon ostao kraći za jednu megatonu nuklearnog materijala, a Japan je toliko stekao u svojoj blizini.
Svakako jedna od najpoznatijih nesreća sa nukelarnim naoružanjem je sudar aviona cisterne KC-135 (Boeing KC-135 „Stratotanker“) i strateškog bombardera B-52 iznad Mediterana 17. januara 1966 godine.
Tog dana američki bombarder B-52 iz sastava Strateške komande (Strategic Air Command - SAC), koji je bio na rutinskom letu iz baze u Severnoj Karolini, tokom punjenja goriva na visini od 9.000 metara sudario se sa avio tankerom KC-135. Obe letelice zahvatila je vatra, a u nesreći su tragično stradala sedmorica članova posade (od njih 11). Težina incidenta se sastojala u tome što je B 52 nosio četiri hidrogenske bombe B-28 svaka jačine 70 kilotona. Ove bombe nisu bile opremljene upaljačima, što je nesreći dalo intonaciju teškog nuklearnog incidenta. Od četiri bombe jedna se padobranom neoštećena spustila na zemlju. Na dve se padobrani nisu otvorili, pa je jedna pala na istočni, a druga na zapadni deo ivice malenog ribarskog sela Palomares u južnoj Španiji. Prilikom slobodnog pada bombi sa velike visisne aktivirao se TNT, koji je radioaktivni plutonijum razasuo po okolnim baštama. Četvrta hidrogenska bomba pala je u more. Posle vesti o incidentu u selu je izbila panika pa je špansiki premijer u društvu američkog ambasadora posetio Palomares kako bi smirio lokalno stanovništvo. Američka i španska armija krenule su u ekspresnu sanaciju terena i potragu za četvrtom nestalom hidrogenskom bombom. U ovoj operaciji angažovano je 12.000 ljudi i 30 raznih brodova. Padom dve bombe kontaminirana su dva kvadratna kilometra obradive površine. Metoda sanacije se sastojala u tome što je skidan gornji sloj kontaminiranog tla. Tom prilikom izvađeno je 1750 tona zemlje i 266 hektara zasada paradajza. Sve to je spakovano u buriće i poslato u SAD u skladište nuklearnog otpada Aiken u Južnoj Karolini. Naknadna istraga sprovedena 1975. utvrdila je i da je određenu količinu nuikelarnog materijala odneo vetar. Sanacija terena malog sela Palomares u Andaluziji koštalo je američke poreske obveznike 50 miliona dolara, a može se izračunati i ukupna šteta.
U traganju za bombom koja je pala u more angažovana je čak i podmornica, a presudno za otkrivanje hidrogenske bombe bila je izjava ribara Franciska Ortisa, koji je sticajem okolnosti video mesto pada bombe i kog su meštani zbog toga nazvali Paco de la bomba. Izgubljena bomba je pronađena tek 80 dana posle incidenta na dubini od 762 metra i 20 kilometara od sela Palomares. Bomba je bila neoštećena, a nije bilo zabeleženo ni curenje nuklearnog materiala. Skoro 800 ljudi iz Palomaresa prošlo je medicinska ispitivanja, ali nije bio zabeležen porast karcogenih oboljenja. Kasnije je 522 stanovnika dobilo i novčanu naknadu. Ribar koji je video pad bombe u more, čak je pred njujorškim sudom tužio USAF tražeći naknadu za spasavanje bombe koja mu pripada po međunarodnom pomorskom pravu. Pošto je vrednost izgubljene bombe bila procenjena na 2 milijarde dolara on je tražio nadoknadu od 20 miliona dolara. Rešenje je postignuto vansudskim poravnanjem.
Sledeći incidnet dogodio se dve godine kasnije tačnije 21.januara 1968 kada je izbio požar na strateškom bombarderu B-52, zbog čega je posada morala da iskoči iz letelice. Avion je potom pao na zaleđenu površinu okeana u blizini vazduhoplovne baze Tula (Thule Air Base or Thule Air Base/Pituffik Airport) na Grelandu. Usled udara, otvorilo se najmanje jedno kućište četiri hidrogenske bombe, koja je kontaminirala veliku površinu, a voda istopila led, tako da je olupina zajedno sa bombama potonula na dno okeana. U akciji saniranja prikupljeno je više od 9.000 kubnih metara radioaktivnog leda koji je prenet u SAD, a kod danskih radnika koji su učestvovali u sanaciji terena pojavio se visok stepen karceogenih oboljenja. U Danskoj, koja ima suverenitet nad Grelandom došlo je do sanžnih antiameričkih demonstracija, jer ta zemlja, iako je članica NATO zabranjuje ne samo nukelarno oružje na svojoj teritoriji nego čak i prenos preko svog vazdušnog prostora.
Učestali padovi bombardera koji su nosili nuklearno naoružanje, navele su Ministarstvo odbrane (Department of Defense - DoD) SAD da 1968 zabrani letove avionima koji su naoružani tom vrstom ubojnih sredstava, ali su ih dalje držali u stanju pripravnosti, ali samo na aerodromima u SAD. Na osnovu naređenja predsednika Buša starijeg (George H. W. Bush) 1991. godine svo nuklearno oružje je uoči raspada SSSR-a povučeno iz aviona i smešteno u namenska skladišta.
Posle incidenta u Palomaresu i na Grelandu i sve više su nesupeli pokušaji vlade SAD da zataška ove incidente, koji su osvanuli ubrzo na naslovnim stranama svih svetskih novina. Digla se i međunarodna javnost i ojačao je antiratni pokret koji je podizao antinuklearnu svest u svetu i među ljudima, da se utiče na supersile, kako bi se odrekle nulearnog naoružanja bilo kao ofanzivnog ili sredstva odvraćanja.
Incidenti su se nastavili i dalje, ali su procedure postale znatno strožije pa se njihov broj svakako umanjivao u godinama koje su dolazile. Poslednji takav incident je zabeležen 2007. godine.
Kurir.rs/A.Mlakar