U društvima u kojima nema slobode mišljenja - a naše spada u takva - ne može biti ni slobode, a još manje mišljenja u pravom smislu reči, koji podrazumeva procese procene realnosti, razdvajanja bitnog od nebitnog, stvarnog od mogućeg i iznalaženja načina izlaska iz ćorsokaka u koje sva društva povremeno zapadaju. Znate kako je rekao vladika - „svijet je ovaj tirjani tirjaninu“ itd.
U društvima u kojima je, da kažemo, društveno prihvatljivo samo jedno mišljenje, može vladati samo jedan čovek (bilo koje boje, a ovde su se izmenjali jaki ljudi svih boja). Pošto nekog mišljenja ipak mora biti, u takvim društvima se sklepa jedno zvanično mišljenje - sada je ono sastavljeno od srpskog kosovskog zaveta, srpskog svetosavlja i srpske salate, istorijski, a (relativno) donedavno je seljačkog bilo mešavina marksizma i titoizma - i onda se čeka da se svetska i regionalna realnost dovedu u sklad s tim mišljenjem.
Nekog pomaka u ovdašnjoj toleranciji drugačijih (najčešće ispravnih) mišljenja ipak ima. Da je predsednik SANU Kostić izrazio mišljenje suprotno zvaničnom godine, recimo, 1945, završio bi pred streljačkim strojem ili - u boljem slučaju - na dugogodišnjoj robiji. Da je isto to uradio 1971, bio bi promptno smenjen i premešten na Odeljenje za neurologiju u Svrljigu.
Danas, 2021, Kostićev delikt slobodnog mišljenja se kažnjava blago (!), javnim napušavanjem od strane samoizabranih branitelja kolektivnog nemišljenja. Je li to napredak u odnosu na ‘45. i ‘71? Kako se uzme. „Mere“ iz ‘45. i ‘71. jesu bile drastičnije, ali su u izvesnom smislu bile poštenije jer je slobodna mišljenja bila zakonski sankcionisana. Jeste to bio naopak zakon, ali je bio zakon, za razliku od sadašnje situacije, u kojoj bi se nezakonitim morali smatrati nasrtaji na slobodu mišljenja jer je ona ustavom zagarantovana.
Dobro de, ima tu još nekih pomaka. Danas je moguće - a iz naopakih razloga i niskih pobuda i poželjno - misliti i govoriti drugačije, ali u tom slučaju slobodni se mislilac i govornik mora pomiriti sa statusom „soroševca“, „autošiviniste“, „drugosrbijanca“, koji će poslužuti kao povod za blagopalamuđenja i blagoproseravanja poput recentnih Bećkovićevih i Kusturičinih.
Otuda je, sa tačke kolektivnog mišljenja, delimično tačno kad Bećković kaže da Vlada Kostić ima pravo da slobodno misli kao privatna osoba, ali ne i kao predsednik SANU, jer saglasno geniju opštih, otrcanih mesta Bećkoviću, predsednik SANU treba da misli kako Visoki Narodni Bubanj kaže. S tim što se Matvej zajebao u računu - sve mu se to češće događa - pa je u samoprecenjivanju pomislio da je on Visoki Narodni Bubanj, a ne narodni telalski doboš. Jedini merodavni Visoki Narodni Bubanj je rekao da Kostić ima pravo da slobodno misli. Neki misle da Bubanj to nije rekao, iskreno - ja to ne znam - bitno je da je rekao. Ili možda više ni to nije bitno.