Izazov je veliki i prebrodićemo ga zajedno. Klinički centar nema boljih ni kompletnijih lekara od nas. Mi smo poslednji nasip. Iza nas više nema ko. Srećno! Za čast profesije! Pravo u neizvesnost i tešku borbu.
Ovu poruku je pre godinu dana kroz Viber grupu uz raspored prvopozivajućih ekipa svojim kolegama uputio Radmilo Janković, direktor Klinike za anesteziju intenzivnu terapiju Univerzitetskog Kliničkog centra u Nišu, neposredno pre njihovog ulaska na odeljenje intenzivne nege gde su ih čekali prvi najteže oboleli od koronavirusa
Posle godinu dana Janković, koji je u međuvremenu postao koordinator svih kovid bolnica na jugu Srbije i zamenik direktora UKC Niš, sa svojim ljudima vodi borbu sa pošasti koja ne posustaje.
Priseća se kako je sve počelo i žali što se još nije završilo.
- Ta Viber poruka koja je stigla svim anesteziolozima značila je početak našeg uključivanja u tu borbu kojoj se još ne vidi kraj. Infektivna klinika je već bila puna, a zgrada stare hirurgije se spremala za najteže pacijente. Zgrada je bila sablasno prazna, a u njoj 80 kreveta u intenzivnim negama, respiratori, maske, helmeti (zaštitne kacige)... Prethodnu noć dežurni anesteziolog je već imao dve intubacije na Infektivnoj klinici. Ono što je sledilo posle je antologijska priča niškog zdravstva - kaže Janković.
Navodi da već posle 15 dana u zgradi stare hirurgije više nije bilo slobodnog respiratora, a Klinički centar savijaće se pod pritiskom prijema enormno velikog broja pacijenata.
- Otvarali smo nove kapacitete, pulmologiju, staru kardiologiju, fizikalnu medicinu, a onda je u kovid sistem ušla gotovo čitava zgrada novog Kliničkog centra. Tog 16. aprila imali smo skoro 1.000 pacijenata koje su moji ljudi reanimirali, intubirali i transportovali - opisuje Janković prve dane sudara sa virusom koji je osvojio planetu.
Korona je počela da odnosi prve živote, a Jankovića je posebno pogodilo to što je znao brata prve žrtve.
- Prva vreća koju smo zatvorili i vratili se nazad na položaje bila je naša koleginica. Znao sam njenog brata. Zajedno smo odrasli, igrali fudbal u Leskovcu, kasnije studirali medicinu u Nišu. Nisam ga video više od 20 godina. To se ne zaboravlja, ta hladna noć, sedim u Upravi KC sa tadašnjim direktorom Zoranom Radovanovićem... Okrećem telefon njenog brata: "Žao mi je, moram ti reći…" - priseća se Radmilo prve crne vesti koja mu se otkinula sa usana.
Neravnopravna borba sa nemilosrnim protivnikom za Jankovića i njegove kolege značila je i odvojenost od porodice, što im je veoma teško palo.
- Čitav mart i april proveo sam u bolnici. Pamtim uplašene oči svojih sinova tokom svakog video poziva: "Tata, jesi li dobro?" I pitanje na koje nisam imao odgovor: "Kad ćeš kući?" Nisam mogao da ostavim svoje ljude, nije bilo vremena ni za pošten obrok, na mom radnom stolu je bila samo otvorena pašteta i mrvice od nabrzinu pojedenog zalogaja... Nije bilo vremena ni za to,: Stizale su neprestano nove poruke na viber: "Nemamo mesta na pulmologiji!" ili "Treba nam hitno kiseonična glava na trećem spratu". Sanitetska vozila su čekala u redu, a u njima neretko ljudi u samrtnom hropcu, boreći se za vazduh - govori lekar heroj.
(Kurir.rs/Informer)