Nije baš devedeset deveti, tek je trideseti deveti mart, ali ne treba sumnjati da će se i kroz šezdeset šest godina - ako u međuvremenu ne osvane Sudnji dan - na današnji dan pisati o velikim devetomartovskim demonstracijama, „propuštenoj šansi“, „simbolu otpora“, „borbi za demokratiju“ i ostalim tricama i kučinama srpske postkomunističke mitologije.
I ja sam bio jedan od učesnika velikih devetomartovskih demonstracija, tako da sam u potonjim godinama bio u prilici da upoređujem sve fantastičnija mitomanska nadograđivanja događaja sa (i dan danas) jasnim sećanjima na ono što se valjalo (ne događalo) po beogradskim ulicama.
Rekavši „valjalo“ hteo sam da kažem da mnogohvaljene demonstracije u suštini nisu bile politički događaj, pokušaj revolucije, nego elementarna nepogoda. Ideja devetomartovskih demonstracija - ako „ideja“ nije prejaka reč - koju demonstracioni mastermajndovi nisu ni krili, bila je vlažni san svih opozicija ovoga sveta - brzo i nasilno rušenje režima.
Da ne bi bilo zabune, meni je i dan-danas žao što Miloševićevev režim nije srušen - ne bi posle tog rušenja potekle reke meda i mleka, ali bi bila izbegnuta mnoga sranja koja nam i dan-danas izlaze na nos - štaviše, tog mi se devetog marta na momente činilo da je režim na ivici pada, i to uopšte nije bila iluzija, režim je u jednom momentu zaista pao, doduše na način na koji padne kompjuterski sistem. Budući, međutim, da nije bilo opozicionog nou-haua kako na brzinu instalirati novi operativni sistem, sistem je pomoću tenkovskog hardvera restartovan na fabrička podešavanja i nastavio da funkciniše sve do petog oktobra 2000, da bi ga posle tri godine, takođe u martu, Prvoosumnjičeni u zaveri za ubistvo Zorana Đinđića, Koštunica, ponovo vratio na fabrička podešavanja.
Za razliku od današnje, ondašnjoj se opoziciji mora oprostiti što je u rušenje dvestagodišnjeg zaumnog poretka zasnovanog na korupciji, površnoj politizaciji tupoumnosti i promociji najnižih strasti, krenula (dibidus karakteristično za Srbiju) bez ikakvog plana i bilo kakve ideje šta uraditi kad (i ako) vlast padne. U to vreme osim partizansko-četničkog, nikakvog drugog političkog iskustva nije bilo.
Ali joj se - takođe za razliku od današnje opozicije, koja bi da vlast nasilno sruši češući muda po beogradskim kafićima - mora odati priznanje za srčanost i odlučnost, sa Vukom Draškovićem na čelu, koji me stalno prekoreva da prećutkujem i minimizujem njegove zasluge, što nije tačno, ali Vuku nikad dosta.
Iz napred rečenog ne treba izvući zaključak da su devetomartovske demonstracije bile uzaludno traćenje energije, daleko od toga, veliki je njihov značaj, one su zapravo bile početak/začetak stvarnog političkog života u Srbiji, sve pre njih je bio ružan san, sve posle njih je ružna java. Ali je java.