Kako treba da pamtimo 9. mart pre tačno 30 godina? Treba razdvojiti događaje od tog dana i studentske demonstracije kod Terazijske česme. Taj dan je najavio jednu nesrećnu deceniju naše istorije i pokazao nesnalaženje i nedoraslost i na strani režima i na strani opozicije.
Nekoliko dana pre toga već je došlo do prvih sukoba Srba i novih hrvatskih vlasti u Pakracu. Tadašnja Televizija Beograd optužila je Vuka Draškovića da sarađuje sa ustašama. Kada RTS nije objavila demanti SPO, Drašković je zatražio ostavke vodećih ljudi državne televizije. Zakazan je miting opozicije na Trgu republike. U plamenom govoru sa balkona Narodnog pozorišta, Drašković je, između ostalog, izjavio da su životi mnogih na tasu jer su „naši momci“ (s njim su bili Giška i drugovi) oteli automatsko oružje. Završio je govor obećanjem da će da vodi juriš na televiziju, makar i poginuo. Ovakav vatreni govor uznemirio je policiju i ubrzo je počeo obračun s demonstrantima vodenim topovima i suzavcem. Posle uličnih borbi poginuli su jedan milicajac pred penzijom (pao sa zida) i jedan mladić na koga su pucali sasvim nespremni i za demonstracije neobučeni milicioneri iz nekog malog grada u Srbiji. Uveče su uhapsili Draškovića, a jedan od milicionera koji ga je hapsio navodno je bio i Naser Orić. Izvedeni su tenkovi na ulice, što je s prizorima nasilja toga dana poslalo poraznu sliku Srbije u svet.
Sledeće veče su počele nenasilne studentske demonstracije kod Terazijske česme. Ovaj događaj je ostao poznat po govorima mnogih ljudi iz javnog i kulturnog života. Zahtevima za smenu ljudi sa televizije pridružio se i zahtev za smenjivanje ministra unutrašnjih poslova Radmila Bogdanovića. Svi zahtevi su ispunjeni. Opozicija nije ni na koji način iskoristila te, makar i simboličke ustupke. Nekoliko nedelja kasnije prolila se krv na Plitvicama i u Borovu Selu. Strašni građanski rat je zasenio pregovore o demokratizaciji Srbije.
Koja je pouka ovih događaja? Ako je ima, nismo je izvukli. Umesto slobodarske manifestacije, 9. mart je ostao zapamćen kao dan srpsko-srpskog sukoba. Razne vlasti i opozicije nastavile su da se međusobno optužuju za diktaturu, izdaju i druge grehove i zločine. Najslobodoumnija socijalistička prestonica Beograd od tada je počela da se optužuje u svetskim medijima za nedemokratske i antizapadne stavove.
Lako je optuživati lobije i plaćenike. Oni rade svoj posao. A mi, političari i intelektualci, nikada nismo valjano izvršili svoju dužnost. To je uspostavljanje minimalnog konsenzusa oko srpskog nacionalnog interesa. Hrvati se, recimo, spore oko mnogo čega. Unatoč tome, nijedan hrvatski intelektualac neće reći za „Oluju“ da je zločin. A mi tako lako lepimo etikete svojim političkim i ideološkim protivnicima.