ALEKSANDRA JERKOV: Regionalna agenda
Prethodnog vikenda u Beogradu su se, uz podršku Ambasade Švajcarske, Olof Palme Centra i Fridrih Ebert Stiftunga, u organizaciji Akademije za razvoj demokratije, sastali mladi političari i aktivisti iz celog regiona. Dugogodišnji poslanici i poslanice, zvaničnici i zvaničnice, ministri i ministarke, borci i borkinje, aktivisti i aktivistkinje iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske, Slovenije, Albanije, Severne Makedonije i Kosova, sreli su se i razgovarali o problemima koji muče građane u celom našem regionu. Iako nam je prva zamisao bila da odredimo koji su od mnogih problema u našem regionu zajednički, vrlo brzo smo shvatili da gotovo i da nema teme koja bi bila isključivo nacionalna i da je sve ono što muči naše građane zajedničko za sve zemlje.
Jer zagađen vazduh ne poznaje državne granice, on prelazi iz jedne države u drugu i ne postoji ništa što bilo koja od naših zemalja može da uradi da bi samostalno rešila taj problem i svako pojedinačno rešenje, makar bilo i najbolje moguće, neće funkcionisati i ne vredi apsolutno ništa ukoliko ga ne primene i sve ostale zemlje u okruženju. Isto važi i za zagađenje voda, zemljišta i sve drugo što se odnosi na životnu sredinu. Siromaštvo, visoka nezaposlenost i nemogućnost naših zemalja da privuku kvalitetne investicije koje će donositi visoko plaćene poslove isto tako ne prestaju na državnoj granici.
Očigledno je da moramo imati zajedničke politike i sprovesti iste zajedničke reforme i promene u fiskalnoj, poreskoj, privrednoj i svakoj drugoj politici da bismo iskoristili sve naše potencijale i koristili prednosti i kvalitete koje svako od nas ima, da bismo shvatili da ovo nije trka u kojoj se takmičimo jedni protiv drugih i da uspeh ne leži u tome da budemo najbolji među najgorima, nego da zajedno treba da budemo najbolji.
Ljudska prava su ugrožena u svim našim zemljama, žrtve silovanja se u svima njima suočavaju sa strašnim problemima u svojim pokušajima da dođu do pravde, a nepravda podjednako boli i u Srbiji i u Hrvatskoj i u Albaniji, bez razlike. Bezbednosni izazovi su nam svima isti, mladi podjednako samo čekaju šansu da glavom bez obzira pobegnu iz svake od naših zemalja, a institucije sistema veoma često ne rade svoj posao ni u Prištini, ni u Skoplju, ni u Sarajevu.
Zbog čega onda ne radimo zajedno? Zbog čega naše političke elite ne mogu da shvate da nijedna od naših zemalja nije dovoljno velika da postane značajna u međunarodnim tokovima, da reši ove probleme, da isključivo saradnjom možemo da rešimo ove probleme koji utiču na svakodnevne živote naših ljudi? Zbog čega se, svaki put kada sednu za isti sto, razgovori vode isključivo o konfliktima, sukobima i o onih deset procenata stvari koje nas razdvajaju? Zbog toga što im taj tinjajući konflikt odgovara, zbog toga što je lakše tvrditi da je važno kolika je, a ne kakva je, država i zbog toga što samo kroz stalno produbljivanje podela mogu da ostanu na vlasti.
Zato je jedan od osnovnih zaključaka sastanka, osim jasnog plana tema u kojima ćemo ubuduće razvijati zajedničke politike, taj da su nam potrebne nove generacije političara koje će ovo shvatiti i koje će istinski raditi za dobrobit građana. Naša namera je da učinimo upravo to.