Umetnik je dočekao jnašeg urednika Aleksandra Mitrovića u svom domu, gde mu je otkrio da je on trebalo da se zove Luka, a mlađi brat Igor
Boem i veliki slikar Milutin Dedić preminuo je pre dva u Beogradu, u 86. godini, od posledica koronavirusa. On je 2005. za Kurir otkrio da je slavnom pevaču kršteno ime zapravo Arsenije, a njegov intervju prenosimo danas u celosti. Starijem bratu Arsena Dedića, koji je život posvetio oslikavanju Hilandara i drugih srpskih manastira, te našeg zaboravljenog etno-nasleđa (vodenice), govorio je i o njihovom teškom odrastanju.
- Porodica Dedić je bila siromašna, težačka porodica iz Dalmacije. Majka sa sela, nepismena, otac radnik. Živelo se teško. Ali roditelji su imali ambicije da im deca učine nešto više u životu od njih samih. Rođen sam 1935. godine, zakačilo me je ono najgore vreme: Drugi svetski rat, posleratna nemaština... Trebalo se nekako snaći. Jedan ujak je živeo u Zagrebu, a drugi u Beogradu, i majka je računala da će oni pomoći da se nas dvojica izvučemo iz bede. Na kraju je ona i odlučila ko će na koju stranu otići.
Stariji Dedić, vođen avanturističkim duhom, veoma rano je podigao sidro i nastavio da se kroz život probija sam, pokušavajući ujedno da i sebi i roditeljima dokaže kako nije ništa manje vredniji od brata, kog su otac i majka smatrali svojom uzdanicom.
- Arsen je uvek bio zaštićeniji od mene. Zato što je bio mlađi, ali i zato što je bio najbolji učenik šibenske gimnazije. Odmalena je u svakom pogledu pokazivao napredak, a ja nisam voleo školu, stalno sam bežao iz nje... Možda je grubo da sad kažem kako su roditelji digli ruke od mene, ali činjenica je da su više nade polagali u njega. Kada sam 1953. godine otišao od kuće, bio sam još maloletan. Jedno vreme sam radio kao učitelj u zabitima Dalmatinske zagore. U Beograd sam došao davne '57. Za svojih 70 godina promenio sam oko 20 zanimanja, ali se umetnost uvek provlačila kao nit. Arsen i ja smo tu umetničku crtu povukli od oca, koji je bio vrlo muzikalan, svirao je desetak instrumenata. Od njega smo obojica nasledili još nešto, možda i najvažnije. On se zvao Jovan, ali šteta što mu nisu dali ime Radoman, jer je bio pravi vorkoholik. I Arsen i ja nosimo tu energiju. To se videlo i na ovom koncertu u Beogradu, posle te teške operacije koja mu je skoro došla glave.
Arsenovi tadašnji problemi sa zdravljem veoma su zabrinuli Milutina, čija sećanja sežu daleko u prošlost, kada je pitanje života i smrti neprestano lebdelo iznad kuće Dedića. Pobožna majka želela je da obojicu sinova od zle sudbine zaštiti krštenjem, prihvativši savet pravoslavnog sveštenika da im nadene imena srpskih velikana:
- Majka je pre mog rođenja izgubila troje dece na porođaju. Nije bilo para da se ode kod doktora, žene su porađale kojekakve babe po nekim konobama... Kada sam se rodio, strepela je za moj život. Strašno je želela da se zovem Luka. Pošto sam rođen uoči Svetog Luke, ona je, kao veoma pobožna žena, bila ubeđena da joj je on pomogao da rodi zdravo dete. Odnela me je u pravoslavnu crkvu, kod čuvenog šibenskog sveštenika Koje. Kad je čuo kakvo mi je ime namenila, on se pobunio: "Kakav Luka! Biće Milutin, kralj Milutin!" U porodici do tada nije bio nijedan Milutin, već su se stalno vrtela tri imena: Todor, Krstivoje i Jovan. Moj stariji sin se zove Luka, čime sam na neki način udovoljio majci. Kad se tri godine posle mene rodio Arsen, majka je i njega odnela kod popa Koje, a ovaj je pitao: "Sestro, kako će se zvati tvoj junak?" Ona kaže: "Oče, ja bih da se zove Igor." "Kakav Igor! Ima da se zove Arsenije, ko Čarnojević!" Svoje prve pesme Arsen je objavio pod pseudonimom Igor Krimov, i tako ispunio majčinu želju. Kasnije se njegovo ime Arsenije skratilo na Arsen, pa na Ars, što znači umetnost, i baš mu priliči.
Nesporni umetnički talenat "primio" se na obojicu, ali Milutin i u tome skromno povlađuje svom mlađem bratu:
- Arsena je Bog više obdario nego mene. On je odličan pesnik, pevač, kompozitor, suvereno vlada scenom, talentovani je slikar, ima čitav niz kvaliteta. I mada već dugo živimo u dve različite države, dva različita sistema, nas dvojica koegzistiramo sasvim dobro. Sve vreme rata najmanje dva puta godišnje išao sam u Šibenik, kod naše bolesne majke. Nakon njene smrti nastavio sam da odlazim u Zagreb, gde me je Gabi uvek dočekivala kao najrođenijeg. Nismo dozvolili da nas loša vremena udalje.
Milutin Dedić, što je želja prijatelja, trebalo bi da bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
Kurir, foto: Vlada Lukuć