MILOVAN JOVANOVIĆ: Arapsko proleće nije umrlo!
Dvadesetšestogodišnji prodavac voća Muhamed Buazizi zapalio se 17. decembra 2010. u znak protesta protiv korupcije jer mu je lokalna policija oduzela kolica i voće koje je prodavao.
Ovaj događaj je zapanjio ne samo stanovnike malog grada Sidi Buzid već čitavog Tunisa. Taj čin bio je okidač za velike proteste koji su izbili u ovoj zemlji, a zatim se prelili u Egipat i Bahrein, te građanske ratove koji su zahvatili Libiju, Siriju i Jemen i doveli do nezapamćenog krvoprolića i humanitarne katastrofe. Koren nezadovoljstva nalazio se u autoritarnim režimima, nezaposlenosti, siromaštvu, korupciji i ograničenim slobodama.
Dugogodišnji tuniski predsednik Ben Ali podneo je ostavku i pobegao iz Tunisa u Saudijsku Arabiju. Demonstranti su u Egiptu posle decenije vladanja srušili Hosnija Mubaraka, kao i pukovnika Muamera Gadafija u Libiji. U Siriji je 2000. umro Hafez El Asad, koji je čvrstom rukom vladao od 1970. godine. Nasledio ga je sin Bašar El Asad koji je i danas na vlasti i koji je uspeo da odoli udaru Arapskog proleća.
Ovi događaji veoma su zabrinuli režime u Saudijskoj Arabiji i Iranu, koji su se uplašili besa sopstvenog naroda.
Osam godina kasnije, drugi talas protesta zahvatio je Sudan, Irak, Alžir i Liban, što je samo potvrdilo da revolt nije nestao i da „arapsko proleće“ nije umrlo. Termin „drugo arapsko proleće“ ili „arapsko leto“ vezuje se za niz masovnih protesta u nekoliko arapskih zemalja u periodu od 2018. do 2020. Nova etapa „arapskog proleća“ započela je u decembru 2018. protestima protiv sudanskog lidera Omara el Bašira, što je rezultiralo njegovim svrgavanjem sa vlasti u junu sledeće godine.
U aprilu 2019. demonstranti su naterali predsednika Alžira Abdelaziza Buteflika da odstupi s vlasti. Panarapski protesti raširili su se u oktobru iste godine na Irak i Liban.
Stravična smrt tuniskog prodavca voća postala je simbol kolektivnog otpora koji je otvorio novo poglavlje među arapskim zemljama. Zapadna javnost je podržavala „arapsko proleće“ ne sluteći kakve će dugoročne posledice to proizvesti. Zapad je na to gledao kao na borbu za ljudska prava, slobodu i demokratiju.
Očekivanja da će doći do demokratskih promena brzo su iščezla zbog ratova, mržnje, sukoba i podela. Socijalna i ekonomska situacija je ostala teška, ekonomski rast se od 2010. prepolovio, nezaposlenost se povećala, usledilo je masovno raseljavanje stanovništva, nesigurnost, siromaštvo i besperspektivnost. Snovi o boljem životu ostali su neostvareni. „Arapsko proleće“ ostavilo je duboke ožiljke među stanovništvom Severne Afrike i Bliskog istoka zbog velikih potresa i užasnih stradanja, a nije donelo značajnije političke, socijalne i ekonomske benefite.
Podaci jasno ukazuju na to da od revolucija ni u jednoj od ovih zemalja životni standard nije nimalo poboljšan, a u područjima razorenim sukobima je i opao. Danas se i na Muhameda Buazizija, čija je smrt bila povod za revolucije i promene u arapskom svetu, gleda različito. Mnogi Arapi smatraju da je njegova žrtva bila uzaludna i da je dovela do promena, čak i nagore, dok je za druge i dalje simbol bunta.