ALEKSANDRA JERKOV: Kao devojčica
Prošao je Osmi mart. Prošao je onaj jedan dan u godini, za mnoge žene u Srbiji vrlo verovatno i jedini, kad dobiju cvet, poklon ili malo pažnje od svojih ukućana, kolega ili članova porodice. Neke je po povratku s posla dočekalo iznenađenje kod kuće u vidu toga što su njihovu muževi ili partneri tokom dana (i samo tog dana) spremili ručak ili večeru, uradili neki kućni posao koji one svakodnevno rade, neke su dobile manje ili više skupocen poklon, cvet ili drugi znak pažnje. Sada, kad je Osmi mart prošao, više za tim nema potrebe, zar ne?
Malo ko se danas seća da to nije nikakav dan majki, kome je poenta da ženi koja vam je draga ukažete pažnju. Malo ko se seća marša tekstilnih radnica u Njujorku i njihovih zahteva za kraće radno vreme, bolje uslove rada, pravo glasa i jednak tretman s muškim kolegama. Malo ko se seća 129 žena koje su, na ovaj dan, izgorele u fabrici tekstila, gde su ih na silu zadržali. Malo ko se seća Roze Luksemburg, Klare Cetkin, borkinja za pravo glasa za žene širom sveta, malo ko se seća žena koje su se borile za to da mogu da se školuju, rade, same odlučuju o svom životu i telu, budu ekonomski nezavisne od očeva ili muževa, budu tretirane kao ravnopravni članovi porodica, da ne budu neželjena deca zato što nisu sinovi, da iskoriste sve svoje potencijale, ne budu primorane da biraju između porodice i karijere, onih koje žele i da u svom domu budu tretirane kao ravnopravan partner u bračnoj zajednici, onih koje se i dalje bore za to da ne rade 85 odsto više kućnih poslova od svojih partnera i da budu jedine koje u uslovima korone i rada i školovanja od kuće vode računa o deci, kući i porodici.
Volimo da mislimo da su žene danas ravnopravne. Najlakše je reći da su jednako plaćene za isti posao kao i muškarci, da mogu da se školuju, zapošljavaju i zarađuju jednako kao i muškarci, pa čak i ustvrditi da su muškarci kroz emancipaciju žena i zli feminizam postali ugrožena vrsta kojoj su narušena mnoga prava i koja zbog toga strada. Najlakše je, ali nije istina. Nije istina, jer žene kod nas i poslodavci i dalje pitaju da li imaju ili planiraju decu prilikom zapošljavanja.
Nije istina, jer su od početka korone naučnice objavile 70 odsto manje naučnih radova, a njihove muške kolege 80 odsto više. Nije istina, jer je mnoge žene strah da se vrate na posao posle rada od kuće pošto su svesne da zbog brojnih obaveza kod kuće koje su bile isključivo njihova odgovornost nisu uspevale da ispune obaveze na poslu.
Nije istina, jer je ženama i dalje mnogo teže da napreduju na poslu, rade prekovremeno, dođu na ključne pozicije. Nije istina, jer i dalje dobijaju osude ukoliko neće da trpe nasilje, ukoliko se pobune i ukoliko traže ravnopravnost. Nije istina, jer se 80 odsto zajednički stečene imovine i dalje vodi na muškarce. Nije istina, jer žene i dalje izostavljaju iz testamenata, od njih se očekuje da se odreknu nasledstva „jer imaju muževe koji će da ih izdržavaju“, pa se čak prezrivo posmatraju i one koje odluče da prilikom udaje zadrže svoje prezime.
Postojala je jedna odlična kampanja „Kao devojčica“. Upitani da trče, udaraju ili se bore „kao devojčice“, stariji ispitanici su karikirali pokrete i ismevali devojčice. Deca su, na isto to pitanje, normalno izvodila sve radnje koje su se od njih tražile. Jedna od njih je na kraju, upitana šta to znači „trčati kao devojčica“ odgovorila: „To znači trčati koliko god brzo možeš.“ Kad je „kao devojčica“ postalo uvreda? Kada smo zaboravili da je to čast?