Samo četiri kluba mogu da se pohvale činjenicom da su igrala finale najjačeg klupskog takmičenja u Evropi i u fudbalu i u košarci.
Izraz "velika četvorka" u Jugoslaviji bio je rezervisan za beogradske večite rivale, zagrebački Dinamo i splitski Hajduk, a istorija nam govori da se isti izraz može primeniti i na četiri evropska kluba.
Davne 1966. godine fudbaleri Partizana igrali su sada već čuveno finale Kupa šampiona sa madridskim Realom. Malo manje davne 1992. košarkaši su uspeli ono što fudbaleri nisu, pa su se pobedom nad Huventudom popeli na krov Evrope.
Dovoljno da za sva vremena tim iz Humske uđe među najveće klubove na svetu. Jer podatkom da su njihovi košarkaši i fudbaleri igrali finale Kupa šampiona, odnosno Lige šampiona i Evrolige, kako se sad ova takmičenja zovu, mogu se pohvaliti samo još tri kluba u istoriji. I to giganti poput Reala, Barselone i Panatinaikosa!
Partizan i Panatinaikos daleko su od najvećeg uspeha, Real i Barselona su konstantni pretendenti na titulu u oba sporta, ali činjenica da se ijedan srpski klub nalazi među ovakvim velikanima za svaku je pohvalu.
Ako košarci i fudbalu dodamo vaterpolo, doći ćemo do samo dva kluba koja ispunjavaju uslove igranja finala u Kupu šampiona. Panatinaikos i Real nikad nisu mogli da se pohvale dobrim vaterpolistima, pa knjiga pada samo na dva slova - na Barselonu i Partizan. Katalonci su finale igrali samo 1981, kada su pobedili Špandau sa 12:11, dok je srpski tim igrao u deset finala i čak sedam puta postao šampion Evrope.