Ne samo život, i vakcinacija i smrt su nekom majke, a nekom maćehe. Krenimo od vakcinacija. Šprica se, recimo, Ana Brnabićka, svi televizori to prenesu. I to na sva zvona. Potegne pa se šprica Vedrana Rudan, društvene mreže se momentalno usijaju, ne samo u Srbiji nego u regionu, možda i Evropi. Moja neznatnost nije bila te sreće. Odem da se vakcinišem, natempiram da to bude oko podne, u prime timeu, kad ono moja vakcinacija prođe potpuno nezapaženo, u totalnom medijskom mraku.
Prelazimo na smrt. Potegne, na primer, pa umre patrijarh Irinej - laka mu zemlja i pokoj mu duši - mediji i društvene mreže se usijaju, i kuso i repato se usred epidemije sjati da po cenu sopstvenog života isprati srpskog arhipastira u večni život, ali kad svetom premetne - treba li reći pod neistraženim okolnostima - Vladimir Cvijan, prođu cele tri godine pre nego što se uopšte sazna da je mrtav.
Iz opozicionih mutlaka, tradicionalno brzih na zlo, hitrih na grabež, a sporih za sve ostalo, momentalno je lansirana dubara da je vlast (čitaj Vučić) „prikrivala“ Cvijanovu smrt. Ne sporim ja da je ova vlast sklona „prikrivanju“ - koja pa nije - ali je isto tako nesporna činjenica koja ogoljava svu dubinu saborne bede ovog posrnulog društva, činjenica, naime, da vlast uopšte nije imala potrebe da prikriva Cvijanovu smrt jer se tokom tri godine, koje su protekle od Cvijanove smrti, niko u Srbiji (i slovima NIKO) nije upitao gde je Cvijan, šta radi, šta sanja, šta mu se događa.
Ako se pitate zašto se niko - uključujući Cvijanove poznanike i prijatelje (a rečeni je poznavao mnoge) - nije upitao „ej, more, prođe godina, a ne videh i ne čuh Vladimira“, znajte da je to zato što u ovom raspalom društvu nikog nije briga ni za koga osim za sopstvenu guzicu i guzice najbliže rodbine.
U neko doba se oglasio i predsednik Advokatske komore (i Sodome), koji je blagoizjavio da je Cvijan zbog premetnutosti svetom izbrisan iz registra advokata još 2018. godine, što znači da njegova smrt nije bila „prikrivena“, nego da je podelila sudbinu moje vakcinacije i prošla apsolutno nezapaženo u javnosti.
Što, opet, potvrđuje moju staru tezu da u Srbiji javnost u pravom smislu reči i ne postoji i da ulogu javnosti otaljavaju (za sada) dve na brzu ruku sklepane verzije stvarnosti, dva komesarskih biltena koji se štampaju u novinama i prikazuju na televizorima. Zbog svojevremenog popičkavanja jednu od tih komesarskih javnosti - onu Vučićevu - savršeno je bolelo dupe da li je Cvijan mrtav ili živ, drugu komesarsku javnost - onu Đilasovu - takođe je savršeno bolelo dupe je li Cvijan živ ili mrtav sve dok u nekom mutlaku nekoj od majki opozicione invencije nije palo na pamet da bi se Cvijanova smrt mogla urezati na raboš prve komesarske javnosti s Vučićem na čelu. Otužna je ovo priča, ali je i poučna. U društvu u kome nema javnosti, svačija smrt - i okolnosti pod kojima se desila - može proći nezapaženo. Kao u Sodomi i Komori.
Kurir.rs
Foto: Marina Lopičić