Svake godine pred 27. mart krenu žalopojke. Te delo britanskih špijuna, te nerazumni potez, te vidi Bugare kako su se jeftino izvukli... U nauci se već odavno zna da su Britanci dali najviše novca nekim ljudima koji nisu igrali nikakvu ulogu u puču. Uostalom, niko nije mogao da plati oduševljenje koje je zavladalo u Crkvi, među intelektualcima, u celom narodu, po svim srpskim gradovima. A jesmo li mogli da se izvučemo kao Bugari? Da prvo uđemo u Trojni pakt, pa da posle pređemo na stranu saveznika?
Mi smo jedini narod koji je krenuo na Hitlera pre nego što je bio napadnut, koji je odbacio prividno povoljan pakt sa đavolom. Koliko god to zvuči preterano, retke su istorijske situacije u kojima je jedna strana apsolutno i nesumnjivo zlo. Ponekad Srbi zvuče megalomanski, kao pijani miš koji je rešio da se obračuna sa svim mačjim zlotvorima. Kao Svetolik Dragačevac, penzioner koji je pod punim imenom i prezimenom poslao uvredljivo pismo Hitleru. U tom pismu piše: „Upamti da nas je možda Gospod Bog odredio da kod nas dobiješ odmazdu za sva nedela.“ Od Kosova polja, Srbi vode svetske bitke sa premoćnim protivnicima, braneći nešto veće od njih samih.
Da li se takvo junaštvo u borbi sa nadmoćnim neprijateljima ikada isplatilo? Naši preci nisu umeli da se cenjkaju oko cene slobode, pravde, nacionalnog ponosa. U obrascu ugovora sa istorijom koji je zapisan negde duboko u srpskoj duši, koji smo iznova ispunjavali krvavim slovima, ne postoji rubrika cena.
Da nešto nije u redu sa nama, ako gledamo očima naše braće poslušnih Bugara, govori i srpska epska poezija. Hteli - ne hteli, naše junačke pesme su nas „zatrovale“ svojim vrednostima. Junaci naše epike, a i poimanja čitave istorije, nisu vešti trgovci. Ako bismo ih poredili sa starogrčkim epovima, naši junaci više liče na plahovitog Ahila nego na lukavog Odiseja. Nisu slučajno dva najveća junaka naše narodne književnosti Miloš Obilić i Marko Kraljević. Miloš iz pesme je u odbranu časti počinio junaštvo koje je skoro nezabeleženo u istoriji ratovanja. A epski Marko je sve samo nije strpljivi pregovarač, ponizan pred moćnicima, neko ko deluje proračunato i iz koristi. Nema ničega razumnog niti koristoljubivog u oranju drumova i teranju cara do duvara. Istorijski Marko je bio sasvim drugačiji. Za Miloša i ne znamo ko je bio i da li je bio.
Ali mi smo opevali dva junaka kojima je pravo da brane svoje izbore skuplje od života. Pa i onda kada su ti izbori neobični i nerazumni, kao Markovi. Jer smo narod vaspitan na epu, a ne na dobrim trgovačkim ugovorima. Možda je to loše, ali pokušajte da dobar kompromis ili korisno poniženje, ili razumnu predaju stavite u uzbudljivu priču ili pesmu. Mi smo, što reče Davičo, pesma i buna među narodima.