DEKA KOJI JE UBIO PROVALNIKA OTVORIO PANDORINU KUTIJU: Eksperti za oružje: Ako vas i huligani napadnu možete biti u istom košu
Milutin Cvetković (86), policajac u penziji iz Lebana, koji je pre 13 dana pucao u provalnika Dalibora S. (34) kada je pokušao da mu opljačka porodičnu kuću, preminuo je u ponedeljak od srčanog udara.
Ovaj slučaj izazvao je veliku pažnju javnost i time pokrenuo temu koja se tiče oružja, oduzimanja istog ukoliko ste u krivičnom postupku, vraćanje oružja, oružje iz ostavinskog postupka.
U Fejsbuk grupi "Bezbednost i nauka" koja okuplja brojne pripadnike policije, vojske, profesore univerziteta, članove privatnih obezbeđenja i druge, objavljena je stručna opservacija o tom slučaju, ali i sličnima koji su se dešavali u prošlosti.
- Verovatno je svako od nas ako ne doživeo, ili makar čuo da je policija nekome oduzela oružje za koje ima urednu dozvolu, a ukoliko je protiv listog podneta krivična ili prekršajna prijava za remećenje javnog reda i mira - navodi se na ovoj FB grupi koju vodi Milan Milović, a nezvanično saznajemo da je pripadnik MUP-a.
O čemu se zapravo radi?
Lično mislim, a gotovo sam i ubeđen da u zakonu postoje određene manjkavosti koje bi trebalo rešiti u korist savesnih i nedužnih građana. Do sada se sve završavalo na narodski rečeno "lomi preko kolena" i tu se javlja niz nelogičnosti. Pokušacemo da sve pojasnimo na par primera.
Uzećemo nekoliko primera:
1. Imate urednu dozvolu za držanje i nošenje oružja ili ste jednostavno lovac ili kolekcionar oružja. Vozite se sa vašom porodicom. Neko vas udara otpozadi u automobil. Izlazite iz kola i čovek koji vas je udario kreće da vas verbalno vređa kako ste naglo zakočili te on nije mogao da zakoči. Verbalni duel prelazi u fizički gde vas isto lice gura, vređa, nasrće na vas. Branite se koliko možete i čekate dolazak policije. Policija po dolasku automatski podnosi prijave i vama koji ste sve vreme ćutali i izbegavali bilo kakav sukob i agresivnom vozaču koji je sve vreme vređao, nasrtao... Pisše se prijava " Učestvovanje u tuči" obojici. Sledeće što policija mora da uradi je da proveri da li neko od vas dvojice ima oružje u posedu. Ukoliko ima isto će biti oduzeto do okončanja postupka. Oružje se oduzima sa ciljem da se spreči ili smanji mogucnost da jedna od strana, nakon podnošenja prijave u nekom narednom periodu svojim oružjem pokuša sa povredi drugo lice. Da svima bude još jasnije- broj izvršenih krivičnih dela legalnim oružjem iznosi nešto oko 3%, dok ostalih 97% krivičnih dela se vrši iz nelegalnog oružja. Sam postupak može potrajati dve ili više godina. Vi ste recimo strastveni lovac ili takmičar u praktičnom streljaštvu i vi ste ovde, ni krivi ni dužni, uskraćeni za neka svoja zadovoljstva. Zamislite da imate kolekciju izuzetno retkog i skupog oružja o kome niko ne vodi računa već će ono u magacinu policije sačekati kraj postupka.
2. Drugi primer je - idete, na primer, u šetnju sa svojom porodicom. Vidite kako neka dva momka maltretiraju jednog momka. Udaraju ga, šutiraju. Pravi nasilnici. Priđete i pokušate da pričom zaustavite tuču i tako zaštitite jadnog momka kog tuku. Međutim, nasilnici se okreću ka vama i kreći i vas da tuku. Branite se - naravno. Dolazi policija i piše i vama i ovoj dvojici i ovom momku koji je prebijen prijave.Opet se svima oduzima oružje.
3. Treći primer - imate nekulturne komšije koji puštaju preglasnu muziku. Vi imate malu bebi i naravno da vam glasna muzika smeta. Posle više molbi, zatražite pomoć od komunalne policije koja piše prijavu komšiji zbog preglasne muzike. Komšija u vidno pijanom stanju i revoltiran zbog pisanja prijave dolazi na vaša vrata i preti, udara po vratima. Dolazi policija i naravno svima oduzima oružje. Postavlja se pitanje - da li je moguće zaštititi lice koje apsolutno ne inicira sukob niti učestvuje u njemu već se samo ponaša kao svaki savesni građanin? Da se dotaknemo teme - oružje iz imovinskog postupka. Često čujemo kako je, nakon smrti nekog lica, ostalo neko oružje koje će biti imovinskim postupkom dodeljeno na primer sinu pokojnika. Navedeno lice je dužno da pribavi kompletnu dokumentaciju za nabavku oružja, a može se desiti i da, pored svega, ne dobije odobrenje već da bude zahtev odbijen. Šta onda? Lice je dužno, da u određenom zakonskom roku, nađe lice kome će prodati navedeno oružje. U isto vreme to oružje je uspomena na pokojnika i za sina ima posebnu vrednost . Sta raditi? Predlog - Jednostavno oružje vidno onesposobiti u stručnom servisu i licu dati oružje uz posebnu dozvolu. Naglasiti da se oružje ne sme iznositi iz stana. Mislim da bi ovo rešenje mnogim naslednicima olakšalo mnogo muka.
Da čujemo ljude iz prakse - advokati, policajci, lične žrtve ovakvog postupka.
- Moje misljenje je kao prvo da se treba zaustaviti ovo razoružavanje građana. Znate, neko ima preko 30 godina oružje. Lovac, bio na ratištu, policajac, vojnik ma i civil posle toliko godina, a vi sad zahtevate da on ide na obuku u rukovanju oružjem. O taksama da i ne pričamo. Jedino što podržavam kao neko ko ima svakodnevni kontakt sa oružjem je kvalitetan psihološki pregled. Ništa više. Tu nema popuštanja! Ni promil!
E sada, što se tiče nužne odbrane.
Biću direktan i jasan. Koliko ljudi može da proceni usled stresa, straha i afekta da li je napad prestao, da li napadac preti "praznom puškom". Jako mali broj. Tu ima čak dosta i mojih kolega. Adrenalin i stres se kontrolišu čestim prebrođavanjem opasnih situacija. Nikako drugačije.
Konkretno pitanje - Šta će neko lice u nečijem stanu sa sekirom, pištoljem, šrafcigerom u rukama...?
Kao drugo - moze i goloruk da dođe i da dvoje starca golim rukama ubije.
Šta će neko lice u nečijem stanu?!
Dodao bih za kraj savet/ predlog - svim penzionisanim policajcima i vojnicima po automatizmu, nakon odlaska u penziju, dajte dozvole za nošenje oružja i oslobodite ih poreza. Sutra će u nekim kriznim situacijama ti isti penzioneri biti od ogromne pomoći. Naravno i ovde je obavezan psiho test - zaključuje se u objašnjenju ljudi iz prakse.
O nelegalnom i legalnom oružju, proverama, procenama, dozvolama...
Od kraja Drugog svetskog rata, na prostoru bivše SFRJ a naročito na teritoriji Srbije, Crne Gore i tadašnje Bosne i Hercegovine, vladalo je nepisano pravilo da u skoro svakoj kući mora bude nešto od oružja . Narod je posle Drugog svetskog rata, čuvao oružje što u kući a što zakopano i sakriveno a sve u strahu od novog rata. Bilo je tu pištolja, pušaka, bombi pa i mitraljeza i automata a što se dalo videti u opsežnim akcijama MUP-a - legalizacija i dobrovoljna predaja oružja. Tada su ljudi donosili u torbama puške, pistolje, bombe i predavali ga u policijskim stanicama. Rukovodstvo MUP-a je i samo više puta bilo iznenadjeno koliko je oružja dobrovoljno vraćeno. Radi se o hiljadana i hiljadama komada ...od čega je veliki broj automatsko oružje.
E sad dolazimo do teme legalnog posedovanja oružja od kraja Drugog svetskog rata pa sve do kraja 90- tih godina. U tom periodu, da biste legalno dobili dozvolu za pušku ili pištolj bilo je dovoljno da podnesete zahtev teritorijalno nadležnom tadašnjem SUP odnosno OUP. Radila bi se terenska bezbednosna provera koja je u tom periodu još iimala operativnu snagu , moć i validnost prikupljenih informacija o podnosiocu zahteva za nabavku oružja. Informacije su pripadnici policije prikupljali od komšija uglavnom. Tada je odnos izmedju gradjana i policije bio daleko prisniji nego danas te su tako i dobijene informacije uglavnom bile pouzdane. Tada nije trebala potvrda o izvršenom lekarskom pregledu niti je postojala posebna dozvola za nošenje oružja niti godišnjeg poreza za oružje.
Bukvalno, ako dobijete dozvolu za nabavku oružja, vi kupljeni pistolj možete nositi svuda sa sobom.
Doduše, i socijalističko uredjenje tadašnje SFRJ i drugačiji sistem bezbednosti nego danas, držali su dosta čvrsto pod kontrolom taj deo oko oružja a i sama zloupotreba je bila zanemarljiva. Crno tržiste oružja unutar SFRJ je bilo takodje zanemarljivo.
Dolazi period koji ne bi mogla da u potpunosti iskontroliše nijedna država na svetu.
Početkom 90- tih dolazi do raspada tadašnje SFRJ. Ratovi...Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina.... dolazi do bezbednosne, finansijske krize. Eksplozija ekstremnog i radikalnog nacionaluzma i separatizma dovela je do nekontrolisanog naoružavanja svih naroda u tim sukobima. Magacini tadašnje TO kao i tadašnje vojske i policije su bukvalno ispražnjeni. Posle završetka ratova, ogroman deo naoružanja ostao je sakriven, zakopan za " ne daj bože ako bude opet rata" što bi često naš narod govorio.
Kolone izbeglica iz ratom zahvaćenih područja, prilikom dolaska u Srbiju, donosili bi i naoružanje sa sobom. To su obično bile puške, automati, bombe...
Sam početak ratova početkom 90-tih godina doneo je veliki izliv nacionalizma a to je kod mnogih probudilo želju da imaju oružje stalno kod sebe. U legalnom posedu to su uglavnom bili pistolji. Medjutim početak ratova, raspad SFRJ je doveo i do pojave nastanka paravojnih formacija, dobrovoljačkih odreda a doneo je i nešto o čemu do tada nismi znali mnogo. Doneo je mafiju, veliki broj likvidacija na ulicama grada. Država tada rastrzana sa svih strana nije uspevala sve bezbednosne pretnje da osujeti i zaustavi. Dolazilo je do brutalnih likvidacija automatskim oružjem koje je do tada bilo nepojmljivo. O čemu se radilo?
Oružje sa ratišta je završavalo na ulicama Beograda u rukama kriminalaca.
Neretke su bile scene podmetanja eksploziva pod automobil.
Bezbednosna situacija od početka pa do kraja 90-tih bila je bukvalno kao na filmu.
Mnogi muškarci su bili naoružani a ovi koji nisu bili naoružani , želeli su da se naoružaju. To je bilo takvo vreme. Strah, neizvesnost, nemaština, ratni sindromi...
Ne daj Bože da se ikada ponovi !!!
Period od početka pa do kraja 2000- tih obeležio je znatno manji broj ubistava na ulici ali i ona koja bi bila izvršena, bila su izvršena automatskim oružjem ili eksplozivom!
To jasno govori sve!
Današnji period karakteriše par dobrih i par loših stvari.
Dobre stvari su da je uveden obavezan lekarski pregled za vlasnike oružja. Doduše mala zamerka / savet je - na lekarskom samo uraditi kvalitetan precizan psiho test i test ličnosti . Ništa više ! Ne treba vid, sluh, krvna slika...
Zamerka a opet može biti i savet je nedovoljna pouzdanost i validnost prikupljenih informacija terenskom proverom o kandidatu. Terenske provere koje su bile validne i pouzdane 70- tih i 80-tih godina to više nisu. Sada je dovoljno proveriti kandidata kroz opšte i posebne evidencije i to je dovoljno da se vidi ko je kandidat. Terenskom proverom danas dolazimo u situaciju da npr policajac pita komšiju koji je u svadji sa licem koje se proverava i ta provera je automatski negativna!
Napredak u elektronskoj komunikaciji, brzini razmene informacija, elektronskoj bazi podataka o licima bukvalno je istisnuo klasičnu terensku proveru iz sistema rada. Mnoge zemlje u svetu su bukvalno prestale da rade terenske provere jer usled tehničko tehnološkog napretka u sferi bezbednosti, ona je zanemarljiva.
Na kraju dodao bih i savetovao da svi penzionisani policajci, vojnici, pripadnici drugih sektora bezbednosti, po odlasku u penziju po automatizmu dobiju dozvolu za nošenje oružja i budu oslobođeni poreza za to oružje !!!
Oni su to zaslužili a i država je tako bezbednija!
(Kurir.rs)