Jedna od najvećih prekretnica u istoriji Sovjetskog Saveza posle velike Oktobarske revolucije i Otadžbinskog rata 1941-1945 svakako je bio neuspeli pokušaj državnog udara koji je definitvno označio kraj Sovjetskog Saveza. Iako se mislilo da je o njemu sve rečeno. Ono po čemu će ovaj neuspeli pokušaj da se Spasi Sovjetski Savez bio je politička afirmacija Borisa Nikolajeviča Jeljcina za lidera. Gorbačov je doduše formalno vlast zadržao još četiri meseca, a ona je okončana, kada je 25. decembra 1991. sa Kremlja skinuta zastava "Velikog oktobra" i zamenjena ruskom trobojkom.
Tog 18. avgusta 1991. Boris Nikolajevič Jeljcin nalazio se u službenoj poseti Alma Ati glavnom gradu Kazahstana i kolegi Nurslatan Nazarbajevu. Interesantno je da o ovoj poseti nije obavestio bio Mihaila Gorbačova Generalnog sekretara KP SSSR-a.
Iako zvanični deo posete nije bio završen u strogi raspored uleteo je nezvanični deo sam velikim ručkom, a kasnije i večerom. Boris Jeljcin iako se spremao da krene nije to mogao da realizuje. Poletanje službenog aviona nekoliko puta je bilo odlagano. Dok je Jeljcin na svaki način nastojao da okonča posetu i vrati se u Moskvu nije mu polazilo za rukom. Za to vreme nije ni slutio šta se dešava u Moskvi gde su rukovodeći kadrovi KP SSSR-a i KGB pripremali zaveri jer im se put kojim je zemlja krenula nije nimalo dopao posebno posle ujedinjenja dve Nemačke i povlačenja sovjetske vojske iz Istočne Evrope i rasformiranja Varšavskog pakta.
Kod Jeljcina se već porodila sumnja da nešto nije u redu čim se toliko zavlači sa posetom. Uprko svemu uspeo je da poleti i u kasnim večernjim satima sleti na aerodrom Vnukovo -2. Odatle je službenom volgom se odvezao u svoju daču u Arhangelsku (predgrađu Moskve). Narednog 19. avgusta u ranim jutarnjim časovima Jeljcinova ćerka Tatjana upalešna upala je unjegovu sobu i počela da ga budi.. Ona ga je obavestila da je u Moskvi prevrat, da je određena grupa funkcionera preuzela vlast i izvela vojsku na ulice. Posle nekih pola sata u vikendicu stigao je šef Jeljcinovog obezbeđenja Aleksandar Koržakov, zatim Ruslan Hazbulatov ( koji će dve godine kasnije povesti pobunu protiv Jeljcina zbog njegove samovolje i uzurpacije vlasti) i još sijaset funkcionera.
U vikendici radio je telefon, faks i televizor. Na sastanku sa Jeljcinom dogovorili su saopštenje u kome su se obratili građanima Rusije. U saopštenju su zahtevali da se sazove hitan sastanak narodnih deputata SSSR-a, da se vrati vlast Mihailu Gorbačovu koji je bio zatočen u vili na Krimu u koji su pučisti upali 18. avgusta u večernjim časovima, gde se Gorbačov nalazio na odmoru. Dok je Gorbačov bio odrezan od sveta, to nije bio slučaj sa Jeljcinom, koji je kako je kasnije tvrdio u svojim memoarima napisao da zahvaljuje neopreznosti šefa KGB Vladimira Krjučkova, jednog od organizatora puča.
Mnogo godina kasnije isplivalo je da sami pučisti nisu imali pojma šta da rade se Jeljcinom. Neki su predlagali da odmah bude uhapšen po sletanju na aerodrom Vnukovo-2 i privremeno izoluje u nekoj vikendici, ali se od toga odustalo usled neslaganja. Glavni argument je bio da je vikendica u kojoj je boravio Jeljcin u Arhangelsku bila pod prismotrom, kao i sva sredstva komunikacije. Objašnjenje zašto nikakve mere niko nije preuzeo dato je u tome što radnici KGB koji su pratili Jeljcinovu porodicu i saradnike nisu dobili naređenje da preuzmu konkretne mere. Uzrok odsustva mera pripisan je političkim i psihološkim razlozima.. Pojedini radnici KGB nisu bili za svrgavanje legalnih funkcionera pre svega predsednika SSSR-a i predsednika RSRF Borisa Jeljcina i da se uspostavi diktatura koja bi primenila represiju prema svakome ko pruži otpor novoj vlasti.. Oklevanje i nerazumevanje istuacije omogućilo je da Jeljcin izbegne totalnu izolaciju..
Dok je Jeljcin potpisivao proglas tenkovi Kantimirovske i Tamanske tenkovske divizije, motorastreljački pukovi i delovi Tulske vazdušno-desante divizije već su ulazili ili se razmeštali po Moskvi. Ovde valja podsetiti da je mesec dana pre puča Boris Jeljcin posetio upravu Tulsku diviziju kojom je komandovao general Pavel Gračov... Ostalo je zabeleženo i da je Jeljcin tom prilikom upitao Gračova da li se vlast ako usledi neka zavera, atentat ili pokušaj preuzimanja vlasti od Gorbačova može da računa na podršku ove vojne jedinice, Gračov je odgovorio potvrdno..
Pripadnici saobraćajne milicije su pomagali rasopređivanje vojnih jednica širom Moskve.. Stotine tenkova, kamiona sa vojnicima, oklopni transporteri kretali su se ulicama Moskve. Na važnijim raskrsnicama čak su strogo poštovali saobraćajne propise i znakove. Malobrojni strani dopisnici koji su prisustvovali toj sceni ostali su u šoku.. Mnogi su govorili: "Kakav je ovo vojni prevrat".. Strane diplomate koje su probudili tenkovi i vojska na ulicama iz svojih ambasada javljali su da je u pitanju demonstracija sile..
I sam Jeljcin je bio u nedoumci kakav je to puč kad vojska mirno sedi na tenkovima, niko se ne hapsi. Iznenada je kako su hroničari opisali ustao od stola i naredio saradnicima da u pratnji naoružanog obezbeđenja idu do Belog doma. Šef obezbeđenja pokušao je da prvo odvrati Jeljcina jer je strahovao da će biti ili uhapšen ili ubijen, zatim je predložio da se masikra u ribara i da pritokama u čamcu i samom rekom Moskve stignu do grada, ali ipak smatrao je najbolje rešenje je bilo bežanija u Jeljcinov Sverdlovsk, danas Jekaterinburg ili neki drugi grad na Dalekom istoku. Međutim, Jeljcin je seo u volgu i kolona vozila krenula je ka Moskvi. Jeljcin i saradnici su preticali i sutizali vojne kolone, međutim niko ih nije zaustavio. Čak su prošli i pored čuvene specijalne jednice KGB "Alfe", čiji komandant je prepoznao Jeljcina, ali je ostao po strani jer nikakvog naređenja za hapšenje nije ni bilo. Ispred Belog doma okupili su se građani, vojnici su sedeli na tenkovima, bilo je tu deputata, novinara, jednom rečju šarolik svet. U Belom domu radili su telefoni, faksovi, specijalni telefoni. Na televiziji su čak pročitali Jeljcinov proglas. Jeljcin i Hazbulatov slali su stotine telegrama i zvali iz Belog doma sve moguće predstavnike vlasti da vide na koga mogu da računaju širom Rusije.. Jeljcin se obraćao medijima, saopštenja su samo letela . Jeljcin je potpisao odmah i ukaz o formiranju Ministarstva obrane Rusije za čijeg načelnika je postavljen general Konstantin Kobec koji je inače bio na čelu Komisije za vojnu reformu u Vrhovnom Sovjetu RSRF i bio je potpuno lojalan Jeljcinu, zatim potpresednik, veteran Avganistanskog rata i general, pilot Aleksandar Ruckoj, inače Heroj Sovjetskog Saveza ( isto 1993 uhapšen i javno ponižen zbog pokušaja da ograniči Jeljcinovu samovolju)...
Za to vreme pučisti su se oko 10 časova tog 19. avgusta okupili u Kremlju i sumirali prve rezultate puča. Zaključili su da sve prolazi u najboljem redu, da je u državi stanje mirno kao i u preduzećima da nema ni jednog štrajka.. Na tenkove u centru Moskve penju se deca, ljudi se slikaju sa vojskom.. Malo ko je shvatio od običnih građana ozbiljnost situacije...
Interesantno je da vojska je jedino ušla u Moskvu, ali ni u jedan drugi grad nije niti su izlazili iz kasarni.. Oko 11 sati oko Belog doma stigli su pripadnici VDV. Oni su odmah prešli na stranu branioca Belog doma... Jeljcin je za to vreme potpisao ukaz 59. u kome je sve odluke Komiteta za vanredno stanje proglasio nezakonitim i stavio van snage na celoj teritoriji RSRF. Čak i Centralna televizija je prenosila Jeljcinov ukaz i dnevnik Vremja. Tad je stigla vest da su delovi Tulske VDV prešli na stranu branioca Belog doma .. Narod je gromoglasno pozdravio odluku padobranaca.. Oko Belog doma rasporedile su se četiri čete koje su se spremile za odbranu.
U pet sati popodne jedan od pučista Genadij Janajev je održao konferenciju za novinare. Janajevu su drhtale ruke, bio je neubedljivi i save u strahu. Janajev je govorio da je Gorbačov bolestan i da čim se oporavi preuzeće vlast, dok će oni da čuvaju poredak dok se Gorbačov ne oporavi.. Prve večeri puča pučoisit su zabranili izlazak desetinama novina i da se za 26 februar saziva Vrhovni Sovjet..
Narednog 20. avgusta Janjajev je proglasio vanedno stanje u Moskvi. Ispred Belog doma okupilo se 50.000 Moskovljana protivnika puča i 1.000 naoružanih civila uz pripadnike četiri čete VDV.. Oficiri i vojnici ostalih jednica bili su u čudu. Niti su znali koji su im zadaci i zašto su dovedeni.. Pučisti su za to vreme planirali da se na Beli dom izvede helikopterski desant.. Međutim vojsne jedinice su pučistima jedne za drugima otkazivale poslušnost.. Gro visokih vojnih oficira nije se čak ni jajvljao pučistima na telefon... General Lebed koji se pridružio pučistima ojačao je odbranu sa raspoređivanjem dodatne brorbene tehnike oko barikada koje su građani podigli da zaustave pučiste.
Pučisti su predvideli da jednica "Alfa" bude nosilac upada u Beli dom. Vreme za upad procenjeno je da bude 21. avgust u tri sata ujutro. Plan je predviđao juriš jedinica OMON, a za njima trebali su da krenu specijalci jednice "Alfa". Analiza je predviđala da će Alfe koje imaju iskostvo u zauzimanju obejakta savladati protivnike puča i zauzeti zgradu..
Međutim, među jedinicama pučista došlo je do neslaganja. Svi komandanti odreda otkazali su iznenada poslušnost kako se bližilo vreme upada u Beli dvor. Čak je došlo do susreta komandant "Alfi" Karpuhina i generala Gračova na tajnoj lokaciji u Moskvi.. Operacija je stopirana i ocenjena kao besmislena i da će se proiliti mnogo krvi zbog čega će armija biti zauvek osramoćena.. Maršal Dimitrij Jazov jedan od aktivnih pučista koji je doneo ukaz o izlasku vojske ostao je slomljen kada je shvatio da su ga svi podređeni generali napustili.. Svedoci koji su bili prustni u kabinetu zajedno sa njim govorili su kada su ga ostali pučisiti nagovarali da vojska puca po ljudima, on je urlao da ne želi da bude novi Pinoče.. Čak je i Janajev ustao protiv primene sile.. Za to vreme pripadnici VDV čvrsto su držali pozicije oko Belog doma. General Gračov je uverio Jeljcina i njegove saradnike da je odbrana spremna ako krene napad, ali da neveruje da će do njega doći.. Jeljcin je izjavio da iz Belog doma nikud ne ide i da se svima podeli oružje..
Uveče 21. avgusta među pučistima nastupio je slom.. Maršal Jazov odbio je da dođe u Kremlj na sastanak, kao i šef KGB Krjučkov, koji su inisitirali da grupa iz Kremlja dođe kod njih. Ispred Belog doma "Alfe" i pripadnici VDV su se zbratimili .. U Ministarstvu odbrane nije bilo nikoga - svi su se razbežali osim Jazova i Krjučkova.. Pučisti su ostali u šoku kad im je rečeno da je na jutarnjem sastanku doneta odluka da se sve vojne jedinice povuku iz Moskve i vrate u kasarne.. Jazov je saopštio da je vreme da svi pučisti sednu u avion i odu kod Gorbačova. Vođa ekipe je bio šef KGB Vladimir Krjučkov koga je Gorbačov odbio da primi.. Janajev koji je bio sa njim dok su sedeči ispred kabineta Gorbačova potpisali su ukaz o ukidanju svih odluka pučista, međutim taj ukaz niko nije nigde objavio.. Raskol među pučistima je bio kompletan.. Gorbačov je rekao da će ih primiti, ali tek kad mu uključe sve veze. Inače Gorbačov kome su prekinute bile sve komunikacije zapravo je pratio celu situaciju preko jednog malog tranzistora koji je neko od članova posluge imao kod sebe, pa je znao šta se dešava u Moskvi. Pučisti čim su uspostavili veze Gorbačov je seo za telefon i pozvao prvo Jeljcina, a drugi poziv bio je upućen američkom predsedniku Džordžu Bušu Starijem.. Za kratko vreme kompletna vlast vratila se u ruke Gorbačova, ali to je bila druga država. Istorija Sovjetskog Saveza završila se 21. avgusta 1991.. Politička agonija je nastavljena još naredna četiri meseca, ali država Rusija je imala novog predsednika Borisa Nikolajeviča Jeljcina. Pučisiti su pohapšeni, ali brzo i pušteni i oterani u duboku izolaciju iz koje viđe nikad nisu izašli.
Kurir.rs/A.Mlakar