Ima iha-ha dilbera koji povazdan nariču da se „vraćamo u devedesete“, moja pak neznatnost misli da „mi“ (jebo ja nas) nikuda ne idemo niti se igde vraćamo, nego tapkamo u mestu, kao u tzv. gluvom kolu, a ako se simbolički i vraćamo u neki period, onda to nisu devedesete, nego druga polovina četrdesetih godina prošlog veka, vreme takozvanih narodnih sudova. Bilo je to vreme brze pravde. N. N., recimo, osoba duguje određenu sumu N. N. trgovcu, pa umesto da se malčice pomuči, zaradi pare i trgovcu vrati dug, N. N. dužnik odjuri „tamo gde treba“ - a svi znamo gde je to - i prijavi da je trgovac „sarađivao“ sa okupatorom.
Formalno posmatrano, to je bilo tačno jer je N. N. trgovac u svojoj bakalnici prodavao potrepštine vojnicima Vermahta i to - za razliku od partizana koji su „rekvirirali“ i četnika koji su robu otimali - za gotov novac. To se u posleratnoj Srbiji, ako si bio dovoljno lud da komšijama daješ espap na veresiju i ako nisi imao nekoga da se zauzme za tebe, smatralo za izdaju i završavalo na Narodnom sudu.
Tročlano sudsko veće obično je bilo sastavljeno od jednog metalskog radnika, jednog opančara i jedne drugarice „afežejke“ (komunisti su još onda vodili računa o rodnoj ravnopravnosti), a sudilo je ovako, sledi transkript:
Sudija-metalac: Drugovi, ovaj ovde izdajnik je pomagao neprijatelja, a ništa nije davao našim ranjenicima, svi to znaju. (publika: uaaa, uaaa, smrt izdajniku.) Sudija-opančar: Pa svi znamo da je kriv za delo za koje mu sudimo, je l’ tako? (publika: jeste, jeste, kriv je, jašta.) Sudinica-afežejka: Mislim, drugovi, da se ovakav zločin može kazniti samo smrću. Jeste li za? (publika: jesmo, jesmo, streljaj bandu.)
Posle tog brzog narodnog suđenja, N. N. trgovca bi odvodili u neku prigradsku jarugu i tu bi ga streljali, kao što bi na streljanje bio promptno osuđen i Branislav Lečić, samo da je imao peh da tih godina bude optužen za silovanje. Ovako će se, zahvaljujući međuvremenom „civilizacijskom“ napretku, Leka provući s „najvišom kaznom“ koju mu je već odrapila narodna porota sastavljena od metalaca, opančara i afežejki s fakultetskim diplomama.
Neću kenjati o „prezumpciji nevinosti“, ne mislim, štaviše, da bi takva optužba bilo gde na svetu prošla bez burne reakcije javnosti, ono što mi ide na qwrz jeste masovnost prezumpcije krivice i preduzimanje kaznenih mera od strane lica neovlašćenih za takve „radnje“, npr. Mire Karanović-Marković, koja je rezolutno odbila da igra u predstavi sa Lečićem, čiji je primer - brže-bolje, da Vlasi ne bi pomislili da „podržavaju“ silovanja - sledilo još 17 (ako se ne varam) Ardaliona i Talija.
Presudu uglednih metalaca, opančara i afežejki aklamacijom je potvrdila porota tabloida - kojih se ugledne sudije, viđija vraga, gade - ali budući da 2021. ipak nije ‘47, Lečić ima izvesnih šansi za nepristrasnu istragu i pošteno suđenje. A kako li će se osećati kolege i koleginice ako presuda bude „nije kriv“. I za to će naći pravni lek. Reći će da je Lečić „potkupio sud“.