Dr Natalija Marić je unuka Živana Kneževića, jednog od operativnih organizatora vojnog puča izvedenog 27. marta 1941. godine, samo dva dana posle potpisivanja Memoranduma o pristupanju Trojnom paktu u Beču od strane Vlade Kraljevine Jugoslavije Cvetković – Maček.
O svom dedi i događajima pre i posle ovog važnog istorijskog događaja specijalno za Kurir govori Natalija Marić, kao ekspert političkih nauka i diplomatije, koja je rođena u SAD, a posle udaje za dr elektrotehničkih nauka Dragana Marića došla je u Srbiju i sada živi u Kruševcu.
"Deda Živan je rođen 28. jula 1906. u Vranju, ali je kao beba prenesen u Kruševac i tu proveo šest godina, a zatim je otišao za Beograd", kaže dr Natalija Marić.
Živan je bio generalštabni major, pukovnik Vojske Kraljevine Jugoslavije, šef Vojnog kabineta kraljevske Vlade u emigraciji (1941 – 1944), vojni izaslanik u Vašingtonu. Posle osnovne škole, završio je gimnaziju i nižu školu Vojne akademije u Beogradu, a posle višeg tečaja i generalštabnu pripremu i specijalizaciju na Ratnoj školi u Parizu "École Supérieure de Guerre". Po povratku u zemlju služio je u 18. Suvoborskom puku u Beogradu, a zatim je bio šef kabineta načelnika Glavnog generalštaba i komandant prvog bataljona pešadijskog puka Kraljeve garde.
Posle potpisivanja Trojnog pakta, zajedno sa bratom Radojem Kneževićem, bio je jedan od organizatora vojnog puča od 27. marta, obavljajući dužnost zapovednika pučističke vojske na Dedinju i bio zadužen za privođenje Dragiše Cvetkovića, predsednika Vlade i ostalih ministara. Lično je uhapsio namesnika Pavla i stražarno ga sproveo u Komandu vazduhoplovstva u Zemunu. U Aprilskom ratu vršio je dužnost obaveštajnog oficira u Generalštabu i pratio generala Dušana Simovića i Vladu od Beograda do Nikšića i sa njima odleteo za London. Početkom leta došao je u savezničku Vrhovnu komandu u Kairu i služio u jednom bataljonu u Aleksandriji.
Nezadovoljan malim uticajem nižih oficira-pučista nad politikom koju je sprovodila Simovićeva vlada, Knežević je ličnom inicijativom za smenjivanje tri generala izazvao Kairsku aferu krajem 1941. godine, u ime "Lige majora" koja je na kraju dovela do smene generala Dušana Simovića, Bore Mirkovića i Bogoljuba Ilića i obrazovanja nove vlade Slobodana Jovanovića. U toj vladi, Knežević je imenovan za šefa Vojnog kabineta. Pored toga, bio je i oficir za vezu sa JVuO od januara 1942. do juna 1943. Sa rođenim bratom Radojem, koji je bio ministar dvora i imao jak uticaj na mladog kralja Petra II, bio je siva eminencija koja je stajala iza vlade ostarelog Slobodana Jovanovića. Kao šef Vojnog kabineta, Knežević je preuzeo od vlade prerogative u uspostavljanju i kontrolisanju veze sa ministrom vojske Dragoljubom Mihailovićem. Radoje i Živan Knežević su postavili svog brata Nikolu Kneževića za šefa Odeljenja za šifrovanje u Ministarstvu spoljnih poslova, što im je omogućilo da drže oko na svim porukama koje su dolazile vladi i od nje odlazile.
Živan Knežević je do 10. juna 1943. bio šef Vojnog kabineta Predsedništva vlade u emigraciji, a u julu 1943. imenovan je za vojnog izaslanika Vojske Kraljevine Jugoslavije u Vašingtonu. Tada je bio unapređen u čin potpukovnika Vojske Kraljevine Jugoslavije, a kasnije i pukovnika. Kao vojni predstavnik u Vašingtonu nastojao je, zajedno sa poslanikom Konstantinom Fotićem, da održi „čvrstu američku politiku prema komunistima“, nasuprot „britanskoj elastičnoj politici prema događajima u Jugoslaviji“. U Bariju je 1944. godine došao u otvoreni sukob sa vojnim predstavnicima Velike Britanije, a kasnije je odbio da prizna vladu Šubašića i da se stavi u službu Titove komande. Posle izvesnog vremena zaposlio se u Vojnogeografskom institutu u Vašingtonu, gde je radio punih devetnaest godina, od 1960. do 1979. godine.
Živan je bio veliki pobornik Draže Mihailovića i Ravnogorskog pokreta u emigraciji i sa svojim bratom Radojem bio saradnik u nekoliko značajnih listova. Bio je oženjen Sofijom, kćerkom Boška Čupića, industrijalca, poreklom od vojvode Stojana Čupića, a umro je 1. decembra 1984. u Sijetlu (SAD) i sahranjen uz prisustvo porodice i velikog broja prijatelja na Srpskom groblju u Libertvilu. Njihove dve ćerke danas žive u SAD. Živanu Kneževiću je suđeno u odsustvu za izdaju na Beogradskom procesu protiv Dragoljuba Mihailovića. Osuđen je na 20 godina robije, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva. Rehabilitovan je 2009. godine. Istakao se kao dobar pisac. Godine 1979. izdao je monografiju „27. mart 1941.“, a sa svojim bratom napisao je i knjigu: „Sloboda ili smrt“.
"Živan Knežević se odlikovao velikom vrednoćom i uvek bio u punom radnom zamahu i stvaranju. I ne samo pri kraju života, nego od početka, veoma uspešnog, vojnog poziva u slobodnoj otadžbini, kao i za vreme rata i posle u emigraciji. Danonoćno i neumorno sedeo je za radnim stolom i poslovao, istakao je, pored ostalog prota Uroš Ocokoljić. Dragan M. Sotirović je opisao njegov život i rad u brošuri 'Putem tradicije...", a brojni autori u svojim prilozima i člancima.
Živan je često putovao i u stranim arhivama, savezničkim i neprijateljskim, pronalazio nova dokumenta, koja se odnose na vojni i politički rad Jugoslavije i na borbu Srpskog naroda u vezi sa našim ratnim saveznicima i u odnosu na rad neprijatelja. I to je objavljivao u emigrantskim listovima i časopisima ili štampao u separat knjigama. Bilo je opšte znano da braća Radoje i Živan Kneževići poseduju bogatu arhivu originalnih, kao i kopiranih, dokumenata i pisama iz vremena rata i posle njega. Najveći broj tih dokumenata je objavljen u dvema knjigama istorijskog značaja - Živanovoj „27. mart 1941“ i u zajedničkoj sa bratom Radojem „Sloboda ili smrt“, koja je veličanstveno istorijsko delo, ne samo po broju dokumenata, već i po nepristrasnosnom izlaganju događaja, opisu ličnosti i iznošenju neizvitoperene istine.
Živan je potpuno završio još dva nova rukopisa na engleskom jeziku o našoj borbi u velikom minulom ratu i o odnosu i držanju saveznika prema našoj državi, Srpskom narodu i prema našoj borbi. Takođe, ostavio je u sređenim beleškama svoje uspomene, autobiografiju, koja sumorno sadrži sve što je u životu doživeo, preživeo i ostvario. Njegove uspomene su vrlo interesantne sa puno opisa neobičnih događaja i slika u vezi sa porodicom, familijom, kao i sa prijateljima. U njima su opisi susreta sa brojnim i poznatim našim i stranim visokim ličnostima. U radu je bio kao retko ko preduzimljiv i vredan, krajnje savestan i istinoljubiv, uvek pošten, pun neiscrpne energije, istrajnosti i čelične volje. Nastojao je da sve što nije tačno ispravi, šta je nedovoljno rečeno da dopuni i nejasno objasni. Bio je veran drug i odan prijatelj. Sredinom 1984. u Vašingtonu je proveo dva meseca u državnoj arhivi i pronašao oko 500 novih tek deklasifikovanih dokumenata, sa namerom da ih uskoro objavi.
Kao izvanredan oficir, tokom mirnodopske i ratne službe, odlikovan je 13 puta. Među njegovim domaćim odlikovanjima su. Orden belog orla sa mačevima IV reda, Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima IV reda, Svetog Save i jugoslovenske krune, a među stranim francuska Orden Francuskog Ratnog krsta (Croix de Guere) i Orden Legion of Merit (Lente časti) i američka Legija za zasluge trećeg stepena. Istom prilikom, Ordenom legije časti prvog stepena posthumno je odlikovan i Draža Mihailović. Živan je kao „ratni zločinac“ u procesu Draži Mihailoviću u Beogradu osuđen u odsustvu na 20 godina teške robije. Na traženje Tita američko Ministarstvo spoljnih poslova odbilo je zahtev za ekstradiciju, jer su bili uvereni u nevinost đenerala i njegovih sledbenika.
Prema rečima Jakše Đelevića, Radoje i Živan Knežević bili su kičma prevrata od 27. marta 1941. godine. I za našu istoriju i istoriju demokratskih naroda ostaće zlatnim slovima zapisano da su ova dva brata, po uspelom prevratu predali vlast novoj Vladi u kojoj za sebe nisu tražili nikakve položaje. To je zaista i čudno i primera vredno, kada se zna da se na Balkanu a i u celom svetu, u ovakvim prilikama ništa nije sprovelo bez borbe, krvi i ličnih pretenzija. Obojica su bili plemeniti borci za nezavisnost i slobodu svog naroda, ali i za ujedinjenje Jugoslavije i za demokratski život u njoj.
Poznate su Živanove zasluge u pomaganju JVuO i Draže Mihailovića: Borba sa Englezima oko doturanja oružja Draži, oštri zahtevi za uspostavu direktne veze između Draže i naše Vlade, a ne da to ide preko Engleza, njegov neumoren rad na pripremi invazije preko Balkana, iako do nje nije došlo, revnosno čuvanje Dražinih telegrama, koji danas služe kao istorijska dokumentacija. Kao vojni izaslanik u Americi, u zajednici sa ambasadorom Fotićem i kapetanom - Ravnogorcem Boškom Todorovićem, razvijao je oštru kampanju za suzbijanje neistinitih i klevetničkih, komunističkih laži o Draži. Zahvaljujući njemu, u dobrom delu, Predsednik Ruzvelt bio je rešen da Draži šalje pomoć, ali je to Čerčil sprečio. Živanove veze sa američkim Ministarstvom rata bile su dragocene za Dražu, iako je Mihailović već bio izdan i prodat. Na Živanov predlog i ambasadora Fotića, Predsednik Truman, posmrtno je odlikovao Dražu najvećim američkim ordenom, dajući mu zasluženo mesto među savezničkim komandantima. Odbijajući da služi Titu, samog sebe baca na žrtvenik otadžbine. Iako su Ravnogorcima bili izbrojani meseci i dani, Živan i u takvoj situaciji rešava da se padobranom spusti kod Draže. Stigao je do Barija u Italiji, da bi od Engleza bio uhapšen. Rado bi ga predali Titu da Amerikanci nisu intervenisali i njega vratili u Ameriku. Radeći pri američkoj vojsci u Evropi, pored publiciranja u emigrantskoj štampi, marljivo je prikupljao građu za knjigu koju je objavio sa bratom Radojem. I dobro poznata knjiga „Sloboda ili smrt“ rezultat je 30-godišnjeg rada i ona je dostojan spomenik palim i živim Ravnogorcima. To je bela knjiga Jugoslavije, koju čak ni Titovci ne pokušavaju da ospore, jer to ne mogu.
Na zahtev Ljubice Knežević i Ivane Knežević - Davidson, koje danas žive u Vašingtonu, glavnom gradu SAD, Okružni sud u Beogradu je početkom 2009. doneo rešenje o rehabilitaciji njihovog oca Živana i poništenju presude u celini iz 1946. Time je ispravljena nepravda kojom je komunistička vlast njihovom ocu konfiskovala celokupnu imovinu, oduzela državljanstvo i u odsustvu ga osudila na 20 godina robije i prinudni rad.
Državni udar od 27. marta 1941. godine jedan je od najkotroverznijih događaja u novijoj istoriji, o kojem se vodi polemika među naučnicima. Pojedini istoričari misle da je svrgavanje s vlasti kneza Pavla Karađorđevića bila ispravna odluka i da se tadašnja Jugoslavija time jasno odredila prema nacizmu i fašizmu i svrstala na pravu, pobedničku i slobodarsku stranu. Drugi smatraju da bi rat bio odložen, ako ne i izbegnut.
A da li bi Hitler ostavio Jugoslaviju na miru ili bi je uključio u rat protiv SSSR, SAD, Francuske, Velike Britanije i ostalih članica Atlantske koalicije je ostalo veliko pitanje bez konačnog odgovora.
Kurir.rs/Živomir Milenković