ISKRENA ISPOVEST RADMILA ARMENULIĆA: Ne podnosim PORAZE, ni danas ne znam tačno kako je SILVANA POGINULA, sa MIROM TRAJEM!
Čuveni teniski stručnjak dopustio nam je da zavirimo u njegov život i ispričao sjajne anegdote, podelio s nama najlepše i najteže trentuke. O Franji Tuđmanu i generalima kojima je kao dečak sakupljao loptice, o dečačkim nestašlucima, prvoj ljubavi, dvema najvećim ljubavima... O tome kako je Boba "poludeo" zbog Brene. O svemu.
Rodio sam se na Dorćolu, odrastao u Ulici kralja Petra. Prva moja sećanja vezana su za odlaske na Kalemegdan pre polaska u školu. To je bilo jedino mesto na kom sam se igrao. I tu sam ugledao teniske terene, koji su me nekako zaintrigirali. Prekoputa su bili košarkaški tereni, ali mi to nije bilo nešto naročito zanimljivo.
Patike za osvojen turnir
Jednom prilikom sam ušao na teniske terene i počeo da sakupljam loptice. To je moja prva veza s tenisom. A sakupljao sam loptice veoma važnim ljudima. Igrao je naš poznati slikar Ivan Radović i prvi Dejvis kup igrač, igrao je i Milovan Đilas, Franjo Tuđman, generali Korać, Žika Zdravković... I tako sam s vremena na vreme dobijao poneki dinar i reket da malo lupam lopticu u zid. Onda su me zapazili kao talenta i neki čika Ljubiša Radovanović, kraljev trener, počeo je da me trenira. Sa deset godina sam osvojio turnir skupljača lopti. Sećam se da sam dobio plave patike "borovo", pa mi je to majka farbala... Naravno, kad se osuši i kad pritisnete, ono sve otpadne. Ali bilo je zabavno. Tako sam zapravo počeo.
Sećam se da je na ulasku na Kalemegdan bio jedan kiosk, tu su se prodavale kabeze, to je jedan onako interesantan sok. Toga više nema, ne znam da to ima igde... Kabeza... Bio je to događaj za mene, neki dinar sam zarađivao pa sam mogao da kupim sok i lilihip.
Trotinet
Posle rata bila je prilična beda, a ja sam kao dečak imao trotinet. Ali mi smo te trotinete pravili sami. Stolar vam napravi onaj drveni deo, a onda vam neki limar, bravar, koji vas poznaje nađe neke kuglagere. I onda smo se trkali u Kralja Petra, to je ulica onako nizbrdo, a ja nikad nisam voleo da izgubim. I tako sam, da bih pobedio, jednom mom rivalu stavljao pesak u kuglagere, a da on to ne zna. Voleo sam da budem prvi, pa sam se snašao da ga tako pređem. Bili su to neki lepi trenuci detinjstva, to pamtim... Išao sam u Osnovnu školu "Kralj Petar", tu su posle išli moja ćerka i moji unuci. I danas imam prijatelje s kojima sam počeo da igram tenis. To je recimo Rastko Jakovljević, Ivko Plećević, živi su, povremeno igraju tenis, kao i ja.
Prekrstio sam se na času
U to vreme je bilo zabranjeno, a ja sam voleo da idem u crkvu. Bio sam vernik, pobožan sam i onda se desilo da za vreme časa zazvone zvona. Ustao sam i prekrstio se, bio je to treći razred osnovne škole. Učiteljica je pozvala mog oca na razgovor, tema je bila kako se ja to ponašam, ali sam nekako uvek bio protiv onog režima, nisam podnosio komunizam i sve što sam mogao da uradim protiv, ja sam i uradio. Bio sam kažnjen nekoliko puta, izbacivan sa časa, dobio sam neke ukore.
Zamalo su me izbacili iz škole
Sećam se, tad sam već imao 14-15 godina, bio sam dosta ovako impulsivan, nisam voleo da me neko dira i umeo sam da se branim. Neki pionirski rukovodilac me je toliko jako povukao za uvo, strašno me je zabolelo... Ugledao sam neki kamen tu pored mene, pa sam ga udario kamenom tako jako da je pao u nesvest. Tada sam zamalo izbačen iz škole, ali su me neki ljudi spasli, pa sam se provukao. U školi je bilo zaljubljivanja, držanja za ruke, odlazaka u bioskop. Odlazio sam na igranke u Krsmanac, tu smo se upoznavali i zabavljali i tu su počele one prave ljubavi. Pamtim i prvi poljubac, devojka se zvala Radmila, sećam se da smo bili u bioskopu "20. oktobar", da smo gledali neki kaubojski film. E sad, da li je bio "Tačno u podne" ili možda "Šejn", toga ne mogu da se setim. Ali u bioskopu smo se poljubili.
Šta sam naučio od Nemaca
Osvojio sam prvenstvo Srbije do 14 i 16 godina, pa prvenstvo Jugoslavije do 18 i onda sam došao u Partizan. Igrao sam u vrlo jakoj ekipi, osvojili smo pet-šest puta prvenstvo države. Postao sam reprezentativac, igrao u reprezentaciji do 21 godine, pa sam bio uzet u obzir za Dejvis kup. Igrali smo kvalifikacije, selektor je bio Josip Palada. Ja sam sve pobedio, ali nije hteo da me uzme u ekipi jer je smatrao da moja igra ne odgovara za meč protiv Grčke. Ja se naljutim, svašta sam mu rekao. Onda je stigao poziv iz Nemačke, od kluba iz Donje Saksonije, i 1964. godine sam otišao za Nemačku. Tamo sam, u Hanoveru, ostao dve godine. Igrao sam u pet gradova i onda me je zapazio jedan menadžer iz Frankfurta i pozvao me da igram za Ofenbah tenis klub, to je mesto odmah do Frankfurta. Prihvatio sam, potpisao ugovor i u Ofenbahu ostao 12 punih godina. Igrao sam za ekipu, trenirao ekipu, osvojili smo prvenstvo Hesena, a onda sam promenio klub i otišao u Unterhahing, to je predgrađe Minhena, i tamo sam ostao dve godine.
Meni je mnogo bilo bitno to što sam bio u Nemačkoj. Jer od Nemaca naučite nekoliko stvari, a prvo da budete disciplinovani i da sve uradite na vreme. Tamo je vreme novac. Tamo se ljudi dogovaraju da se nađu, recimo, u 14.10. Ovde to ne možete da uradite. Ovde se dogovorim da se vidimo u pet, ja sam u deset do pet tamo i uvek nekog čekam. U Nemačkoj sam se praktično formirao, to je bilo od moje 24. do 40. godine, a to su godine kada se totalno formiraš.
Rat i Tuđman
Stigao je poziv od Teniskog kluba Partizan i Teniskog saveza Jugoslavije da se vratim, da preuzmem Partizan kao šef stručnog štaba. Za saveznog kapitena sam predložen i izabran 1979. godine, i na tom mestu sam ostao 17 godina, do 1996. Postigao sam neke uspehe, recimo, tri puta smo igrali polufinale Dejvis kupa. To poslednje polufinale protiv Francuza nisam mogao da dobijem jer je Tuđman zabranio igračima iz Hrvatske da igraju. Počele su sankcije, pa sam igrao s nekim drugim i nisam mogao da prođem. A te godine bismo sigurno osvojili Dejvis kup. Pobedili bismo sigurno sa Ivaniševićem, Prpićem i Bobom Živojinovićem Francuze, ali Tuđman nije dozvolio. A te godine je Mekinro bio na zalasku, a Sampras tek počinjao. Finale bismo igrali protiv Amerike i to bismo dobili!
Ali ratno stanje... Nije moglo ništa da se uradi. Opet, pored tri polufinala Dejvis kupa, osvojio sam sa reprezentacijom Svetski kup u Diseldorfu. Bilo je tu lepih uspeha. Sa Partizanom sam osvojio po pet juniorskih i seniorskih prvenstava Jugoslavije, tako da sam kao trener, čini mi se, nešto i uspeo. Položio sam ispite za višeg trenera, a u Nemačkoj i za licencu, koju sam morao da potvrdim u Londonu. Jedini sam trener u Jugoslaviji koji ima tu evropsku licencu A trenera. Uspeo sam i da diplomiram na Pravnom fakultetu i imam zvanje pravnika.
Radomane, ti si lopov
Vodio sam reprezentaciju sve dok Radoman Božović nije postao predsednik Teniskog saveza. S njim sam došao u konflikt, počeo je da se meša u sve živo, onda sam mu na jednoj sednici rekao da je lopov i da me ostavi na miru. Rekao sam mu da ću da odem iz Saveza, ali i da ću se vratiti kad on bude isteran. To se i desilo 2000. godine. Njega su isterali, a ja sam se vratio i postao direktor svih reprezentacija i do dan-danas sam tu. Sad sam viši savetnik i to je moj profesionalni život.
Silvana
Rano sam se oženio prvi put. Bilo je to 1962. godine. Silvana je nesrećno nastradala 1976. godine, pa sam se posle 13 godina ponovo oženio, i to Mirom, koju sam dugo poznavao. Silvanu sam upoznao u hotelu "Grand", tamo je pevala. Jedan moj prijatelj, nažalost pokojni, Koča, čija je žena isto pevala, bio navalio: "Ajde da odemo u 'Grand', ajde da odemo!" I odemo. Silvana je pevala neku pesmu i ja sam joj rekao da ne peva dobro i da ja znam reči. Zapisao sam joj reči i sećam se da je posle pevala baš onako kako sam joj napisao. To je, takoreći, bila ljubav na prvi pogled. Ona se u to vreme zabavljala sa jednim apotekarom, ubrzo su raskinuli i mi smo krenuli. Venčali smo se, ja sam otišao u Nemačku, tada mi se rodila i ćerka, pa su njih dve dolazile kod mene. Silvana je u to vreme postala mnogo popularna, posle serije "Ljubav na seoski način". I život joj se završio tragično. Ne volim mnogo ni da pričam o tome.
Saobraćajna nesreća
Vraćala se iz Aleksandrovca i u jednom trenutku ju je zabolela glava. Pevala je tamo u nekoj kafani i udarila glavom u neki šiljak, pa se s Miodragom Jašarevićem promenila u Kolarima i on je seo za volan. Da li je pao u šećernu komu ili je zaspao, šta se desilo, to se ne zna ni dan-danas. On inače nije vozio brzo, a tada se valjda oslonio na gas i direktno su udarili u kamion. Na mestu su ostali mrtvi on, Silvana i njena sestra Mirjana, koja je bila u drugom stanju. I to je cela priča.
Auto iz izloga
Prvi auto sam kupio ovde u Beogradu 1962. godine, polovan auto DKW, to je preteča današnjeg "Audija". Stari auto koji se ubrzo pokvario. Do odlaska u Nemačku dve godine kasnije više nisam kupovao ništa. Tamo sam odigrao probnu igru, bili su zadovoljni i potpisao sam ugovor sa Donjom Saksonijom. Dobio sam 24.000 maraka, to je otprilike kao da sada dobijete 100.000 evra. Hteli su da mi napišu ček, ali znate kako, mi odavde u to vreme nismo navikli na čekove i ja sam hteo u kešu. Stavio sam one pare u džep, ko svinjarski trgovac, i šetao to po podne kroz Hanover. U izlogu sam ugledao "folksvagen", boja nedozrele banane, jako lep, s krovom koji se otvara. Ušao sam u radnju, govorio sam engleski tada, i kažem da bih hteo da kupim taj auto. Koštao je 3.600 maraka, a ja u džepu imam 24.000. Oni kažu "može", ali sam ja hteo baš taj iz radnje, a to se inače ne radi. Nešto su razgovarali, rekli mi "može", napisali mi račun i očekivali da ću da im ispišem ček. A ja se uhvatim za pantalone, izvadim sve one pare... Ljudi zgranuti. Platim i iz izloga izađem. Posle sam svake dve godine menjao auto, drugi je bio isti auto, samo crven, onda su došli na red "audiji". Promenio sam nekih osam automobila u Nemačkoj.
Vojnik u trenerci
Vojska je bila interesantna jer smo svi mi teniseri služili u sportskoj četi. Predsednik Partizana tada je bio Dušan Korać, general Bubanj je igrao tenis, pa smo služili a da praktično nismo. Sećam se da sam jednom obukao uniformu, a Bubanj mi rekao: "Skini to, šta će ti to?! Obuci trenerku!" Tako da nas niko nije nešto pitao jer su svi glavni generali bili u tenisu. Povremeno su nam nešto pokazivali s puškom, jedanput sam bio na gađanju, posle sam putovao, išao na mečeve i to je bilo to od vojske. Bio je u to vreme i Nikola Pilić, s kojim sam prijatelj i dan-danas, bio je isto teniser Bora Jovanović. Njega sam video poslednji put pre deset, možda 15 godina, kada sam nešto poslovno bio u Zagrebu. Bio sam potpredsednik Olimpijskog komiteta i tri puta sam bio na Igrama. Bio sam u Seulu, Barseloni i Atini. Mogu da se pohvalim nagradom koju sam dobio od ITF za unapređenje tenisa u svetu. To je dobilo samo 200 ljudi, tu je moje ime i znak ITF. Ovde sam dobio Majsku nagradu za životno delo, od Teniskog saveza nagradu za životno delo, imam nacionalno priznanje...
Ne podnosim poraze
Što se tiče velikih životnih radosti, kad me već pitate, velika je, naravno, bila rođenje moje ćerke, svi u porodici su se radovali, nema tu šta. Pa onda rođenje unuka. E, a najveća teniska radost je kad smo dobili Francuze u Beogradu 1985. godine, jer su oni bili izraziti favoriti sa tri igrača iz top deset. To niko nije verovao, bila je stvarno ogromna radost. Ma, svi uspesi su me radovali! Kad mi kažu da se u porazu uči... To... Ma... Ja poraze nisam podnosio. Mnogi neće da priznaju da je tako.
Mira Peić
Redovno sam odlazio u Klub književnika, a tamo je uvek bila velika gužva i čekao sam da dobijem neki astal. U isto vreme čekala je i Mira zajedno sa Ružicom Sokić. Prijatelj i ja smo dobili astalčić da sednemo, ali pošto smo videli njih da stoje, mi smo im ustupili mesta. Onda su nas pozvale da se pridružimo i tako je to krenulo. Onda smo se viđali, izlazili i tek posle 13 godina smo se venčali. Čekao sam da se mi se prvo ćerka uda, da je ne bih povredio, i onda sam se oženio. I traje.
Boba, Brena i 3.000 dolara
Bio sam prisutan kad su se Boba i Brena upoznali. Upoznao ih je jedan Čupko, koji je radio u diskoteci "Duga", čuveni Čupko, i Boba je formalno poludeo. Više nisam znao šta da radim s njim. Otišli smo za Indiju da igramo, a on je samo o Breni pričao. Samo Brena, Brena, Brena! Igra karte, igrali su remi, i on kad izvuče džokera, zove Brenu da joj to kaže! Kad god izvuče džokera, zove Brenu. Platio sam ceh 3.000 dolara zato što je on zvao Brenu kad izvuče džokera! U avionu, samo o tome priča. Oboje su bili zainteresovani, došlo je do venčanja i... ode život.
Novak
Posle Novaka, teško. Takvog igrača neće niko skinuti. Njegovih 320, 330 ili ne znam koliko nedelja, to neće niko postići. Uopšte ne vidim da će da se pojavi takva trojka kakva su Nole, Nadal i Federer. Uvek sam navijao za klub u kom igraju moji prijatelji. Kad je Džaja igrao, navijao sam Zvezdu. Dobro sam poznavao Mitića i Bobeka, pa sam navijao čas za Partizan, čas za Zvezdu. Voleo sam i jednog i drugog. Nekako mi je Zvezda bliža, iako sam igrao u Partizanu. Dopada mi se trener Partizana sada.
Gledam filmske klasike
Inače, nisam navikao da sedim, nešto uvek moram da radim. Sad je u Savezu stalo zbog ove korone, ali sastanci, turniri, jednostavno sam vezan za tenis. I Mira i ja volimo pozorište, ona je prirodno vezana za pozorište, volimo dobre filmove, imamo pravu malu kinoteku ovde. Obožavam stare filmove. Kultni je "Treći čovek", "Bulevar sumraka", filmovi s Henrijem Fondom. Pokušavamo da ovu eru korone nekako prebolimo. Teško je, nekako sam zarobljen, skučen, ali nema druge. Čekamo da prođe.
Uvek ima još
Ne mogu da predvidim kraj, ali stalno mislim da treba još nešto da uradim. Ne vidim da sam sve uradio, sve mi se čini da treba još nešto. Možda ne znam šta, ali sigurno znam da nešto treba. Videćemo. Možda ću nešto da pišem, neku autobiografiju. Već sam napisao pet knjiga o tenisu. Za pisanje treba imati strpljenja i ako ga budem, imao to ću da radim. Malo crtam i slikam, pristojno sam to uvek radio i u školi sam bio dobar. Nacrtao sam, recimo, Čarlija Čaplina.
Ne umem da sedim mirno
Sećam se, kad smo pobedili Švedsku u Zagrebu, rekao sam da je sve bilo kao u filmu "Čarobnjak iz Oza", i onda je izašao članak sa velikim naslovom "Čarobnjak sa Dorćola". To me je baš obradovalo. Bilo je svega, nerviranja, drhtanja na klupi. Trudio sam se da se to ne primeti, ali samo ja znam kako sam sve preživljavao. S obzirom na to šta sam radio, danas, kad nešto gledam, sve me nervira. Gledam dva engleska kluba, ne navijam ni za jedan, ali me nervira što nešto nisu uradili kako treba. Jednostavno nisam navikao da sedim mirno. Pokušavao sam da izgledam mirno na klupi, ali sam se zato štipao. Igrači su me imitirali, svojevremeno sam gledao gore u sali, a oni vikali da gledam avione... Pa sto puta vezujem pertlu, svašta... Svaki igrač i trener imaju to nešto svoje. I uvek isto.