Đorđe Božović Giška bio je srpski kriminalni i paravojni komandant tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije.
Božović je rođen kao Đorđe Mićković 16. septembra 1955. u Peći od oca Gavrila "Gavra" Mićkovića iz klana Kuči i majke Milene. Njegov otac Gavro bavio se podzemnim aktivnostima sve dok nije ubijen. Posle Gavrovog ubistva porodica se preselila u Beograd, nastanivši se u naselju Voždovac. Njegov dolazak na Voždovac sa osam godina oblikovao je ostatak Đorđevog života. O njegovom životu nizale su se legende, ali jedna o njegovom ocu, tačnije ona o njegovom ubistvu, retko gde je ispričana.
Naime, u grupi "Legende devedesetih" objavljena je ranije priča o detaljima života Gavra Mićkovića.
Giškin otac Gavrilo Mićković je bio poreklom iz plemena Kuča od Drekalovića. Protiv tog plemena je bio i kralj Nikola. Gavro je ubio Austrougara zbog čega se zamerio kralju Nikoli i morao je da promeni prezime, godište i pobegne u Ameriku. Vratio se kao dobrovoljac, učestvovao u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. Više puta je ranjavan. Dobio je silna odlikovanja Amerike, Engleske i Srbije. Dobio je američku vojnu penziju. Trebalo da bude zubar (Amerika je htela da mu plati studije) ali ipak je postao bogati zlatar. Vratio se u Jugu i u 65. godini oženio 23-godišnju Milenu. Godinu dana kasnije se rodio Giška, a dve godine kasnije Slavica.
Kada je imao 75 godina, Gavro je otišao u Murinu na sahranu ćerke svoje sestre. Kad je izašao napolje ka poljskom veceu, otela su ga dva čoveka zbog neke krvne osvete i ubili su ga od batina. Pet kilometara dalje pronašla ga je žena i odvela doktoru, pa su ga prebacili na Zvezdaru da se leči. Iako star, imao je jako srce i dugo mu je Milena davala lekove i držala ga u životu dok nije ispustio konačno dušu. Njegove ubice su kasnije nastradale vozeći kamion sa peskom da grade kuću. Udes je bio tako stravičan da su im delove tela sa ulice skupljali lopatama.
Kada je Giška odbio da za Udbu ubije vojvodu Momčila Đujića, neko mu je obio sef u kome su pored 10 pasoša i novca, bila i odlikovanja njegovog pokojnog oca, što ga je veoma pogodilo.
Bio je ponosan i na svog dedu iz Kuča, koji je dok su bežali od Turaka, rekao da mu ostave kubure i munciju da im drži odstupnicu. Deda se hrabro držao, pucao sat vremena i pobio mnoge Turke pre nego što je izgubio život. Kada je Giška prvi put čuo tu priču o svom dedi koji je poginuo herojskom smrću kao Tanasko Rajić, plakao je kao kiša.
Kurir.rs / Legende devedesetih
Bonus video: