Postoje dve vrste međunarodne moći. Tvrda i meka. Tvrda moć je zasnovana na prisili, ekonomskoj ili vojnoj. Meka moć je kada neka zemlja uspeva da je drugi slede bez prisile i ucene. Na primer, Francuska ima ogromnu meku moć jer se ljudi dive francuskoj kulturi, standardu i načinu života, socijalnim ustanovama, pa čak i hrani. Ili Italija. Ona je kao vojna i ekonomska sila slabašna, ali je kao uzor za život jedna od najomiljenijih zemalja na svetu. Amerika je nekada imala obe vrste moći, dok je SSSR svoj tabor držao na okupu samo silom. Čim je oslabio, sovjetski sateliti su se razbežali. U 21. veku SAD su počele da gube privlačnu snagu. U ratovima sa islamistima Amerikanci su prinuđeni da silom nameću svoje vrednosti.
Srbija je u 19. veku bila simbol meke moći. Ogroman porast stanovništva delom je posledica toga što su se iz regiona i šire svi rado doseljavali u tu slobodnu zemlju, „raj siromašnog čoveka“, kako je opisao jedan britanski novinar tog vremena. Svi južnoslovenski intelektualci su priželjkivali da žive u zajednici sa Srbijom. Tako je nastao jugoslovenski program. Jugoslavija nije bila tako privlačna kao što je obećavala. Čak i Slovenci, koji su Jugoslaviju dočekali kao jedinu mogućnost da opstanu, posle sedamdesetak godina su rešili da je napuste.
Srpsku javnost je najviše zbunjivalo antijugoslovenstvo kosovskih Albanaca. Jugoslavija je život na Kosovu podigla na nivo nemerljivo veći od onoga u susednoj Albaniji. Nije samo standard bio neuporediv. Kosovski i makedonski Albanci su putovali i radili u vreme kada je država Enver Hodže po neslobodama bila uporediva samo sa Severnom Korejom. U Jugoslaviji je štampano više knjiga na albanskom nego u Albaniji. Uprkos svemu tome, mladi Albanci su bili spremni da robijaju zbog parola o Enveru Hodži i albanskom jedinstvu. Jugoslavija i Srbija su na njihov fanatizam odgovorili prisilom i nasiljem. Većina sadašnjih političara iz Prištine su bili u zatvorima kao studenti i đaci. Od toga nisu postali odaniji Srbiji i Jugoslaviji.
Današnja Srbija je potpuno promenila pristup. To se najbolje videlo u korona krizi. Srbija je izvela pokaznu vežbu iz meke moći. Naša zemlja je spremno podelila svoju medicinsku opremu, a od pre neki dan i vakcine sa susedima. Velike sile im nisu dale ništa, makar ne džabe. Izvikani NATO će uskoro početi da skuplja članarinu od dva odsto društvenog proizvoda. Svima je postalo jasno da je život bolji kada se imaju dobri odnosi sa Srbijom. U tom pravcu leži mogućnost za dugotrajni dogovor sa kosovskim Albancima. Kada ih prođe nacionalistička euforija, uvideće da će Srbija biti jedina zemlja koja iz svojih državnih, kulturnih i nacionalnih interesa želi da ulaže u bolji život Kosova.