Na današnji dan navršava se 39 godina od kad je 2. aprila 1982. godine Argentina posle mesec dana intenzivne vojne pripreme pokrenula vojnu operaciju "Rosario" koja je imala za cilj da pod suverenitet vrati ostrva Las Malvinas odnosno Foklandska kako ih Britanci nazivaju, a nalaze se u južnom Atlantiku. Za ovaj rat često kažu: " pogrešan kraj, pogrešan uzrok i pogrešno vreme", a označavaju ga i kao poslednji kolonijalni rat.
Za ovaj rat često se u literaturi kaže da je u pitanju "Foklandski rat", odnosno u pitanju je organičeni oružani sukob između Argentine i Velike Britanije do koga je došlo kada su državna vođstva obe zemlje odlučile da snagom oružja za svagda reše ko će posedovati Foklandska ostrva.
Mnogi vojni stučnjaci ocenjivali su da je argentinska vojna vlada odlučila da krene u osvanjanje ostrva Las Malvinas kako bi pomirila javno mnjenje u zemlji koje je bilo nezadovoljno zbog nezaposlenosti, velikih spoljnih dugova i represione unutrašnje politike ( naime argentinska vojska se koristila za obračun sa levičarskim strankama).. S druge strane Torijevci se jesu pribojavali da bi Aregntina mogla da napadne Foklandska ostrva, a njihovo zauzimanje moglo bi da dovede do pada britanske konzervativne vlade, jer bi laburististi mogli da optuže konzervativce za izdaju nacionalnih interesa- otud je Britanija i rešila da vojnom silom vrati Foklande umesto pregovora.
Inače za Veliku Britaniju Foklandska ostrva pre 1982. godine nisu predstavljali vitalno strategijsko, ekonomsko, pa ni političko interesantno područje. To se videlo što je Velina Britanija još 1977. započela sa Argentinom na neutralnom terenu u Rimu i Njujorku pregovore oko zajedničke eksploatacije ostrva. O tome je takođe konsultovano i 2.000 stanovnika ovog ostrva da li se slažu sa tim da otoci budu uznajmljeni Argentini.
Interesantno je da je poslednji argentinsko-britanski kontakt održan 27. feburara 1982. godine -mesec dana uoči izbijanja rata, a u njihovom zaključku bila je navedena formulacija da su razgovori vođeni u "sredačnom i pozitivnom duhu".
Inače ono po čemu se Foklandski rat razlikovao u odnosu na ostale lokalne sukobe koji su vođeni posle Drugog svetskog rata proizilazi iz nekoliko činjenica: rat se vodio na ostrvima koja su bila udaljena 7.000 milja od obale Velike Britanije i 400 milja od obala Argentine. Interesantno je da do samog izbijanja sukoba Velika Britanija i Aregentina su vojno sarađivale veoma blisko. Aregentina je kupila britanske razarače tipa "Šefild" i to dva komada 1976, radare, PVO rakete, senzore za otrikivanje podmornica, protivbrodske rakete Egzose.
Interesantno je i da nijedan od sukobljenih strana zvanično jedna drugoj nije nikad objavila rat, Foklandski rat je jedini rat koji je posle Drugog svetskog rata vođen u subpolarnim uslovima, stanovništvo zaraćenih strana nije bilo izloženo udarima, zaraćene strane nisu imale za cilj da promene politički sistem ili društevno uređenje protivničke zemlje, a i rukovodstva obe zemlje su bile iznenađena razvojem događaja i procena zbog čega su morali da vrše stalne improvizacije.
Priprema operacije Rosario
Na pripreme i izvođenje operacije Rosario pored unutrašnjih političkih motiva vojne vlade delovali su pozitivno i obaveštajni podaci i procene argentinskog generalštaba da egleska flota je potpuno nespremna za intervenciju. naime u procenama se tvrdilo da Britanci grade sve manje brodova, a da je priliv novi od rashoda starih plovila ogorman, da su ogormne pare trošene na skupi program novih strateških podmornica tipa "Trident", a ne za konvencionalne nosače aviona, a raskodovane stare nosače aviona "Eagle" i "Ark Rojal" koji su imali deplasman 50.000 tona nije zamenila ni jedna slična plovna jednica, što je u dogovorenom prodajom protivpodmorničkog nosača aviona "Invincible" Australiji ukazivalo da će Velika Britanija uskoro ostati bez nosača aviona, jedina dva desantna broda i nosač helikoptera bili su pripremani za otpis. Engleska pravila za izvođenje amfibijskih operacija zabranjivala su od 1967. kategorički iskrcavanje trupa na branjenu obalu, ako se nije mogla obezbediti vazdušna podrška. Pošto su se dva britanska nosača aviona nalazila u brodogradilištu u Portsmauth argentinski generalštab je zaključio da se brzim iskrcavanjem na nebranjene otoke početkom aprila 1982 ostvari strateško iznenađenje. Smatralo se da Englezi neće moći da reaguju do zime koja na Foklandskim ostrvima počinje u julu mesecu i da će za to vreme argentinska diplomatija pronaći neko rešenje.
Za ovladavanjem Foklandskim ostrvima (Las Malvinas) formirane su tri taktičke grupe pomorskih snaga koje su pod izgovorom održavanja najavljenih rutinskih zajedničkih vežbi sa urugvajskom RM upućene u Puerto Belgrano, gde je na brodove započeto ukrcavanje ojačanog bataljona mornaričke pešadije. Glavnu snagu sačinjavala je amfibijska taktička grupa u čijem sastavu su bile dva savremena raketna razarača, dve savremene raketne korvete, jedna podmornica, jedan desantni brod i dva transportna broda ( prevozili su ojačani bataljon mornaričke pešadije. Obezbeđenje i podršku ovom sastavu davao je nosač aviona, četiri modernizovana raketna razarača, jedan tanker i jedan remorker. U sastavu treće taktičke grupe nalazile su se po jedna korveta, transportni brod za polarno područje na kome je bila ukrcana četa mornaričke pešadije.
Plan operacije predviđao je da sve tri taktičke grupe istovremeno isplove 28. marta 1982. ali ne ka urugvajskim lukama već ka jugu. Prve dve grupe imale su zadatak da ovladaju Foklandskim ostrvima, a treća da osovji ostrvo Južna Džordžija.
Na ubrzavanje pokreta Aregentinaca uticalo je i to što je engleska obaveštajna služba krajem marta postala sumnjičava, pa je engleski admiralštab najavio u medijima da će u zonu Foklanda uputiti nuklearnu podmornicu, koja se nalazila u zoni Karipskog mora.
Početak operacije
Iako je izvođenje operacije bilo planirano za 30. mart. iskrcavanje je izvršeno tek u svitanje 2. aprila, a na ostrvu Južna Džordžija dan kasnije. Na samim Foklandima Britanci nisu imali izviđačkih snaga. Brojno stanje britanskih vojnika na Foklandima bilo je 70 pretežno pripadnici mornaričke pešadije I komandosa SBS (Speciajl boat squadron) , a na Južnoj Džordžiji njih 20. U rano jutro 2. aprila sa više od 100 amfibijskih vozila LVTP-7 iskrcalo se više od 2.000 Argentinaca. Malobrojni branioci pružili su u početku žilav otpor i odbili napad prvog talasa iskrcavanja jačine 150 vojnika.
Međutim kako se približavao sve veći broj vojnika otpor je postao nemoguć, a Britanci su sa obale počeli da se povlače u unutrašnjost ostrva. Već u 09.15 kad je već na ostrvu bilo više od 2.900 vojnika britanski guverner je naredio predaju.
Među engleskim vojnicima nije bilo poginulih. U narednim danima i nedlejama na ostrvo je iskrcano 11.000 vojnika, zalihe, oprema, naoružanje. Aregentinska vojna vlada nadala se da će Britanija odustati od vojne intervencije i da će se sve rešiti za zelenim stolom uz pregovaračku pomoć Meksika. Takva očekivanja uticala su da Aregentinci izvrše ojačanje ostrva produže avio pistu za 300 metara da mogu da sleću borbeni avioni i da se aerodrom osposbi za prihvat i ismeštaj argentinske palubne avijacije. Za avione niti je bio izgrađen zaklon, a kamoli kaponir.
Ta odluka je itekako uticala da Britanci ostvare pobedu u ratu koji je usledio mesec dana kasnije.