Odgledah, dakle, i poslednju epizodu serije „Porodica“ i reći ću isto što je (drugim povodom) rekao Mihiz - serija ima hiljadu mana, ali je vrlo dobra, za razliku od većine ovdašnjih serijalnih uradaka - čast izuzecima - koji imaju samo jednu manu: qwrzu ne valjaju.
Kako uostalom bez greške napraviti TV seriju o seriji kardinalnih grešaka i pogrešnih izbora koji su započeli u drugoj polovini osamdesetih godina, koji su se nakon Đinđićevog streljanja i propasti pokušaja liberalizacije, produžili do dana današneg i koji će, kako stvari stoje, zavšiti tek Sudnjeg dana. Tu kardinalnu (najverovatnije nepopravljivu) grešku pravovremeno je uočio Koča Popović. „Bašibozluk, bagra i brabonjci ustali da obnove Dušanovo carstvo“, rekao je tada Koča u nekom intervjuu i dodao: „Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih makar malo opameti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još više zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje. Žalosno je što su Srbi u civilizacijskom i kulturnom pogledu ostali na nivou na kome su bili pre sto godina. Oni nisu u sukobu sa svetom, već sa samima sobom.“
Ništa se tu nije promenilo od Kočinog intervjua i Miloševićevih vremena, samo što to - budući da (trenutno) nema krvoprolića, hiperinflacije, nestašica svega i svačega i javnih pogubljenja političkih protivnika - izmiče ionako manjkavoj javnoj pažnji.
Bašibozuk, bagra i brabonjici (svih boja), koji dvesta godina nisu u stanju da uvedu vladavinu zakona, urede državu na teritoriji koju kontrolišu, uspostave suverenitet nad stadionom Marakana i viđenijim savskim splavovima, ne odustaju od pokušaja da uspostave suverenitet na teritorijama stranih država, da ga povrate na teritoriji koja se otcepila zahvaljujući njihovim brljotinama. Ponoviću ono što sam desetinama puta rekao i time navlačio gnev „Bolje Srbije“, ne stičući pritom, Bogu hvala, simpatije one Miloševićeve. Osim možda komandne - nedokazive, jer, kako se poverio Miri, „ništa nije potpisivao“ - Milošević ne snosi nikakvu drugu odgovornost za užase devedesetih. Kao u obrnutom slučaju Ostapa Ibrahimoviča Bendera, Miloševićev je bio samo benzin, ideje su bile „njihove“. Čije? Eh, čije, Smrdljive beogradske nacionalističke čaršije neraskidivo i nesliveno povezane sa klerikalnim delovima SPC.
Milošević je mračnih devedesetih za Čaršiju bio ono što joj je 2003. bio Zvezdan Jovanović, dakle pucač, bik veselnik, koji će staviti glavu u torbu (na kraju je i izgubiti) i ostvariti njene vlažne snove o „velikoj Srbiji“, posle čega će Čaršilije pokupiti kajmak, a Slobu Slobodu otpraviti u Hag da robija umesto njih, kao što je umesto njih žario i palio.
Možda pre nego Slobu, te godine trebalo je apsiti Koštunicu, ali to je bila nemoguća misija. Da bi se to učinilo, MUP Srbije je morao imati jedinicu za prevenciju budućih zločina, poput one iz filma „Minority Report“. Sve i da je imao takvu jedinicu, opet ništa ne bi mogao učiniti jer je uapsiti Koštunici 2001. bilo isto tako nemoguća misija kao uapsiti Miloševića 1998. Što reče Sv. Avgustin: Ko razume razume, ko ne razume šta da mu radim.