INTERVJU

DR IVO UDOVIČIĆ ZA KURIR: Antivakcinaši su zmija koja bljuje otrov i ugrožava nacionalno zdravlje! Mora im se stati na put!

Foto: Nemanja Nikolić

- Antivakcinaši su zmija koja bljuje otrov na sve strane i ugrožava nacionalno zdravlje. Mora im se stati na put i ne sme im se dozvoliti nikakav pristup sredstvima informisanja i društvenim mrežama - kaže u intervjuu za Kurir pukovnik doc. dr Ivo Udovičić, komandant kovid bolnice "Karaburma".

I oni imaju pravo na mišljenje.

- Nikome ne osporavam pravo da iznosi svoje mišljenje i da bude ili ne bude vakcinisan. Ali ideje i stavove, koji ničim nisu potkovani u medicini i nauci, ne smeju da šire društvenim mrežama i sredstvima informisanja, ne smeju da ugrožavaju zdravlje nacije i budućnost zemlje

Ministar zdravlja je najavio moguću obaveznu vakcinaciju za sve.

- To nije moguće sprovesti zbog ljudskih prava i toga što svako ima pravo izbora. Situacija s koronavirusom nije kao sa velikim boginjama, kada je vakcinacija celog stanovništva tadašnje Jugoslavije bila obavezna jer je smrtnost od variole vere bila ogromna i neuporedivo veća od smrtnosti od koronavirusa.

A da li je, onda, moguća obavezna vakcinacija zdravstvenih radnika?

- Apsolutno, to sam i podržao na sastanku direktora kovid bolnica i to smo i predložili ministru zdravlja. Stvar je jasna - ako zdravstveni radnici nisu vakcinisani, ugrožavaju pacijente, ugrožavaju zdravlje ljudi koji su došli kod njih da se bore za svoje zdravlje.

Foto: Nemanja Nikolić
foto: Nemanja Nikolić

Treba li dati povlastice vakcinisanima?

- Država mora naći načina da stimuliše ljude koji su se potpuno vakcinisali, koji su stekli imunitet. Moj lični stav je da te ljude treba pustiti da žive normalno i da mora da se napravi jasna i vidljiva razlika između onih koji su vakcinisani i onih koji žele da se vakcinišu i onih koji nisu vakcinisani i to ne žele. Da li će to biti zeleni restorani ili restorani sa nekim obeležjem, puštanje na utakmice, u sportske hale... Ne postoji nikakva opasnost za širenje virusa ukoliko su ljudi vakcinisani sa obe doze i ako je prošlo određeno vreme.

Većina pacijenata kod vas nije vakcinisana?

- U poslednje vreme većina pacijenta su radno sposobni ljudi, starosti od 40 do 60 godina, koji nisu vakcinisani. I sad je vreme da se vakcinišu i ovi koji su radno sposobni. Ovo je nacionalni interes, ovde nema mesta spekulacijama. Koliko u intenzivnoj nezi imate vakcinisanih, a koliko nevakcinisanih? - Otkako je počela masovna vakcinacija, u jedinicama intenzivnog lečenja nismo imali nijednog pacijenta koji je dobio makar jednu dozu vakcine, odnosno svi su nevakcinisani.

Eto dokaza da vakcina ipak glavu čuva...

- Da, čak i prva vakcina glavu čuva čim prođe desetak dana. Imali smo svega pet odsto pacijenata, u odnosu na ukupan broj, koji su primili makar jednu dozu vakcine ili obe. Mada s obe vrlo malo njih. I uglavnom su svi sa lakšim oblicima pneumonije. Često ljudi pitaju: "Pa, ako su s lakšim oblicima, što su hospitalizovani?!" Hospitalizovani su jer su to uglavnom stariji ljudi s dosta komorbiditeta. To su srčani ili plućni ili bubrežni pacijenti i zato ih ne možemo pustiti kući. Ali i pored svega toga, prolaze dobro.

Foto: Nemanja Nikolić
foto: Nemanja Nikolić

Na respiratoru je 260-280 ljudi svakog dana. Ali to su samo intubirani pacijenti, a stvarni broj životno ugroženih je značajno veći...

- Da, to su intubirani pacijenti i to je poslednja faza mehaničke ventilacije. Ali uvek je 10 odsto od ukupnog broja hospitalizovanih u jedinicama intenzivnog lečenja. Ako imamo između 7.500 i 8.000 hospitalizovanih poslednjih dana, znači da je 750-800 pacijenta u jedinicama intenzivnog lečenja i da zahtevaju jedan od oblika mehaničke ventilacije, odnosno da su životno ugroženi. Oni ne mogu da žive bez respiratora i svi su na visokim protocima kiseonika i na visokoj podršci pritiscima. Moramo da nađemo način da im sitne disajne puteve i alveole držimo sve vreme otvorene za razmenu gasova. Smrtnost u jedinicama intenzivnog lečenja je oko 50 odsto, pa vi vidite koliko je to od ovih skoro 800 pacijenata. To je negde više, negde manje, u zavisnosti od edukovanosti osoblja. I to je najveći problem u celom svetu - nedostatak edukovanog osoblja i osoblja sa iskustvom za rad u jedinicama intenzivnog lečenja s visoko sofisticiranim aparatima. Nisu to samo respiratori već i monitori, kao i pumpe koje doziraju lekove u mikrogramima po kilogramu u minuti. Tu nema greške. Od tog jednog minuta može da zavisi život pacijenta.

Blagi optimizam

Korona brojke ipak malo padaju. Jeste li optimista?

- Osećamo blagi optimizam, brojke malo padaju, posebno za Beograd, koji je pao ispod 1.000 novozaraženih dnevno, pa čak i na oko 700. To je posledica, pre svega, masovne vakcinacije, ali i mera. Jasno je da moramo voditi računa i o ekonomiji i o privredi, ali i o zdravlju nacije. Naš put borbe protiv kovida je dobar i efikasan. I nadam da će ovaj proces vakcinacije ići dobrim putem, bez obzira na sva negodovanja u društvu. Moramo sve učiniti da se ljudi masovno vakcinišu.

Koji su to redom aparati u intenzivnoj?

- "Haj flou" nazalne kanile su prvi stepen visoke podrške, kad pacijent više ne može da živi na 15-20 ili 25 l kiseonika obične maske i kada se prebacuje u jedinicu intenzivnog lečenja. Preko "haj flou" nazalnih kanila isporučuje mu se do 70 l kiseonika u minutu. Taj vazduh istovremeno mora biti i zagrejan i ovlažen, jer bi u suprotnom dramatično oštetio sluznicu, izazvao krvarenje, zapušio nos. Kiseonik je istovremeno i lek i toksičan. I taj visoki protok kiseonika od 70 l u minuti može da obezbedi pozitivan pritisak u vazdušnim putevima do 5 cm vodenog stuba, ono što nam je i potrebno. Međutim, dobar deo pacijenata ne može to da toleriše jer, recimo, ima devijaciju nosa, ili dođe do oštećenja sluznice, a i krvarenja iz nosa su vrlo česta jer su svi kovid pacijenti na antikoagulantnim terapijama. I onda takve pacijente moramo da stavimo sa "haj floua" na neinvazivnu ventilaciju (NIV).

Što je poslednji korak ka intubiranju?

- Jedan od oblika NIV je "ful fejs" maska, koja ima visok protok kiseonika i može da obezbedi pritisak u vazdušnim putevima do 15, pa čak i 20 cm vodenog stuba. Ali moramo biti obazrivi jer često zbog oštećenja pluća izazvanog kovidom dolazi do pucanja plućnih alveola i do pneumotoraksa - izlaska vazduha u pleure pod kožu. Pa imamo pacijente koji nam za nekoliko minuta dođu dotle da gde god pipnete vidite da je vazduh pod kožom. Vazduh ode čak do očnih kapaka, u ruke, noge. To je jedna od težih komplikacija koja može da dovede čak i do smrtnog ishoda ukoliko se na vreme ne primeti i na vreme ne uradi torakalna drenaža. Zato su nam potrebni i torakalni hirurzi koji moraju da stave torakalne drenove u plućne pleure, i levo i desno, jer se obično ne zna gde su pukle alveole, ne vidi se ni na skeneru, ni na običnoj radiografiji. I ako se to na vreme ne primeti, pacijenti naravno ne mogu da žive jer sav kiseonik koji se uduvava ide pod kožu, a ne u pluća i ne vrši se razmena gasova u plućima.

Foto: Nemanja Nikolić
foto: Nemanja Nikolić

Poslednji pokušaj spasavanja života je intubiranje?

- Ukoliko nemamo adekvatnu razmenu gasova između kapilara i alveola, ukoliko krvotok ne dobija dovoljno kiseonika i ne izbacuje iz organizma ugljen-dioksid, pacijenta moramo da intubiramo - da ga potpuno prepustimo mašini. U svim dosadašnjim oblicima pacijent aktivno sarađuje i diše, ima svoj mišićni rad. Međutim, kad to nije dovoljno, moramo da uspavamo pacijenta i isključimo kompletan njegov disajni rad, relaksiramo potpuno mišiće da ne bi trošili snagu i da ne bi stvarali višak ugljen-dioksida. Stavljamo ga na mehaničku ventilaciju i to je ono gde smatramo da gubimo bitku s kovidom.

Procenat preživljavanja je mizeran?

- Procenat preživljavanja svugde u svetu je vrlo, vrlo mali. Takvi pacijenti zahtevaju praktično 24-časovni nadzor, stalno se moraju okretati na trbuh ili na neki od bokova, gde bi dobili najbolju ventilaciju i razmenu gasova. To zahteva dodatni rad, i sestrinskog osoblja i doktora, i to ih iscrpljuje. Kad imate 10-15 ili kao u Batajnici 50 intubiranih, nemate dovoljno osoblja. I to stalno govorim - imamo mi krevete i to je lako, ali nemamo dovoljno adekvatno obučenih ljudi za rad s takvim pacijentima.

Kurir.rs/Jelena S. Spasić