Tom Drari, 28-godišnji brka sa rancem, krenuo je prošlog oktobra u avanturu dugu 4.000 kilometara. Odlučio je da pređe obiđe istočnu obalu Australije, od Melburna do Kairnsa na skejtbordu.
Smeli poduhvat obilaska gotovo cele strane kontinenta bio je motivisan globalnom pandemijom i naizgled beskrajnim lokdaunom.
"Volim da vozim skejt. A zbog pandemije i zatvaranja sam počeo da se nervozim. Vozio sam sve dalje da rašlistim misli. Ne znam, samo sam hteo u avanturu", rekao je on CNN-u. "Ja sam iz ruralne Australije i nikada nisam bio na obali, pa me je sve ovo novo iskustvo za mene", rekao je Drari koji živi u malom gradu Broken Hil u Novom Južnom Velstu.
Porodica i prijatelji su isprva bili skeptični i, u početku, Drari se slagao sa njima. "Kada sam krenuo na put, trećeg dana sam pomislio kako sam glup. Bio sam iscrpljen i telo me je bolelo", rekao je on ali je dodao da mu je podrška najmilijih pomogla da nastavi.
Drari je navikao na teškoće. Radio je kao rudar u svom rodnom gradu, gde je na dubini od 1400 metara tražio dijamante. Kaže d amu je to fizički bio najteži posao koji je radio. "Težak i prljav plus velika vrućina. Znao sam da ako tamo mogu da radim 12 sati dnevno, onda mogu da vozim skejt 12 sati dnevno po suncu", rekao je on.
Sa takvim stavom je krenuo na put i uhvatio je ritam posle nekoliko nedelja. "Pao dva puta. Tri gadne ogrebotine. Umalo nisam zgazio četiri smrtonosne zmije. Naleteo na policiju pet puta. Umalo nisam imao toplotni udar šest puta", pobrojao je Drari profesionalne rizike transkontinentalnog skejtera.
Dnevno je prelazio 50 do 100 kilometara. Jednom prilikom je skejt vozio 15 sati i prešao 115 kilometara.
Neki vozači su ga prijavljivali policiji kao "nekog idiota na skejtu", a ponekad je morao da izbegne sukob sa njima i to je radio šmekerski. "Zatražio bih im novac za neku fondaciju i ostavili bi me na miru. Ako ikada poželite da se rešite nekog, samo mu zatražite novac", kaže on uz smeh.
Promenio je bezbroj točkova i nosača i izakao pola tuceta patika jer je, naročito na visoravnima, morao da pešači.
A tu je i vrućina. Drari procenjuje da je prosečna temperatura na njegovom putovanju bila oko 33 stepena, ali je u jednom trenutku na delu putovanja po Kvinslendu, bila mnogo, mnogo viša.
"Bilo je jezivo vruće i celo telo mi se treslo. Mislio sam da ću umreti ako ne pronađem hladovinu. Nisam znao da li da nastavim", rekao je on. Ali jeste nastavio. "Na kraju tog dana, pivo nikada nije bilo boljeg ukusa", kaže uz osmeh.
Zanimljivo mu je što nije izgubio ni gram od 100 kilograma koliko ima, ali smatra da su za to krivi pivo i loša ishrana. Jednu promenu u svom izgledu je ipak primetio - misli da mu je jedna noga jača od druge, kao i da ima "najbolju boju u celoj Australiji".
Drari je na svom Instagramu vodio detaljan dnevnik putovanja, a njegova dobrodušnost i opuštenost su mu doneli armije obožavalaca. Sa mnogima se upoznao na putovanju i kaže da je i sada u kontaktu sa njima.
"Živimo u strahu, ne samo od ljudi već i prirodnih pojava. Moje mentalno zdravlje nikada nije bilo bolje. Osečam se u skladu sa prirodom i ljudima", kaže.
U godini kada je vožnja skejtborda privukla dodatnu pažnju medija kao sport uvršten u Olimpijske igre, Drari je dprineo razvojuovog sporta na globalnom nivou. Prikupio je sredstva za izgradnju prvog skejt parka u Laosu, jedinoj zemlji Jugoistočne Azije koja nema skejt park.
I pored avantura. Drari kaže da mu nedostaje dom i da jedva čeka da se vrati i potraži nov posao. Ne veruje da će ikad ponovo krenuti na ovoliki skejtmaraton, ali preporučuje svima koji to žele da probaju.
Veruje da je prva osoba ikada koja je skejtom otiša toliko daleko na sever Australije ali ne misli da je oborio neki rekord jer su drugi ljudi skejtom prelazili veće distance, ali kaže i da mu to i nije važno.
"Neću biti u Ginisovoj knjizi rekorda. Iskren da budem, nije mi stalo da mi se ime pomene u knjizi", rekao je on.
Što se tiče skejta na kojem se vozio, ni do njega mu nešto preterano nije stalo. "Generalno se ne vezujem za stvari", kaže uz sleganje ramenima.
Ono što mu je važno i što će uvek pamtiti su ljudi, mesta, prizori. "Definitivno imam reputaciju u skejterskm svetu i srećan sam zbog toga", kaže. Nije loše za skejtera iz malog grada u australijskoj zabiti.
Kurir.rs/K.P.