Britanski premijer Entoni Idn ponadao se te 1956. godine, da može doći do otopljavanja britansko-sovjetskih odnosa, koji bi bar malo umanjili napetost. Te godine dogovorena je poseta sovjetskih lidera Nikite Hruščova i Nikolaja Bulganjina, Velikoj Britaniji. Poseta je realizovana aprila 1956. godine. Idn je posebno naglasio da se prema gostima ne smeju vršiti nikave špijunske aktivnosti, a posebno prema krstarici sa imenom „Ordžonikidze“ sa kojom su Hruščov i Bulganjin stigli u Britaniju i iskrcali se u luci Portsmaut.
Uprkos izričitim naređenjima premijera, da nema špijunskih aktivnosti, pomorska obaveštajna služba i MI6 nisu mogli da odole izazovu. Uprkos tome što je to bilo veoma rizična operacija direktor MI6, ser Dik Vajt (Sir Dick Goldsmith White) odobrio je njenu realizaciju. Mornarica se pobrinula da se u jednoj pećini u liticama pored Dovera instalira radar i da jedna podmornica bude na dnu, kako bi bili u toku svih komunikacija koje se odvijaju na brodu. MI6 je tražio pogodnog čoveka za takvu operaciju i nije trajalo dugo, jer se za ovaj rizični zadatak javio provereni saradnik službe Lajonel „Baster“ Krab (Lionel Kenneth Phillip Crabb): Njemu je zadatak bio da zaroni i pretraži trup sovjetske krstarice.
Krab je bio iskusni ronilac koji je tokom Drugog svetskog rata više puta odlikovan zbog iskazane odvažnosti prilikom uklanjanja morskih mina ispred brodova koji su plovili u vodama oko Gibraltara. Iako je u trenutku operacije imao 46 godina i nije baš bio u najsjajnijoj fizičkoj kondiciji, u njemu je bilo i dalje želje i hrabrosti da izvrši ovakav zadatak.
Neposredno pred početak operacije, Krab se 17.aprila 1956.godine susreo sa jednom misterioznom osobom, koja mu se predstavila kao Bernard Smit, koji je uoči sastanka doputovao u Portsmaut i smestio se u hotel u centru grada u kome je boravio Krab. Smit i on su dva dana proveli roneći po luci, a kišno vreme im je išlo na ruku jer da skoro nije bilo radoznalih šetača, koji bi mogli uočiti nešto sumnjivo. Dana 19. aprila sovjetska krstarica je uplovila u luku, a nešto posle svanuća Krab je zaronio. Međutim posle nekoliko minuta vratio se na obalu i Smitu požalio da nešto nije u redu sa aparatom za disanje. Kada je aparat za kiseonik podešen, Krab je ponovo zaronio i od tada više nije viđen živ.
Sve je ostalo pod misterijom, a posle nedelju dana pošto je poseta Hruščova, Britaniji završena, a krstarica u pratnji dva broda isplovila iz Engleske, objavljena je informacija o nestanku Lajonel Kraba.
U izjavi je stajalo da je Krab najverovatnije nastradao eksperimentišući sa novom ronilačkom opremom. Britanski mediji su počeli naširoko da pišu o ovom nestanku, a kada se saznalo i za Krabove veze sa obaveštajnim službama MI5 i MI6, Donji dom parlamenta pritisnuo je premijera Idna da otkrije šta se to dogodilo u vreme posete sovjetske delegacije. Zbunjeni Idn je tad pred parlamentarcima izjavio: „Mislim da ne bi bilo u interesu javnosti da se objave okolnosti ovog slučaja“. Samo je podgrejao interesovanje koje je preraslo u misteriju. Još kada su novinari sazanali, da su detektivi posetili lokalni hotel u kome je bio smešten kmuškarac pod imenom Bernard Smit, pregledali sobu u kojoj je boravio, a po izlasku pocepali i odneli stranicu knjige gostiju gde je bio zaveden Smitov i Krabov boravak, stvorena je situacija za ispredanje najrazličitijih scenarija.
Od nestanka Lajonel Kraba prošlo je nešto više od godinu dana kada je 9.juna 1957. na obalu, 11 kilometara od Portsmautha, more izbacilo obezglavljeno telo nepoznatog muškarca u ronilačkom odelu. Delovi opreme su bili identični kao Krabovi. Policija je obavila uviđaj, a telo poslala na obdukciju. Pošto se sumnjalo da je u pitanju Krab, policija je pozvala njegovu bivšu ženu, koja je prepoznala ožiljke i belege po telu koji su još vidljivi na Krabu. I sudski patolog je bio mišljenja da telo pripada Krabu. Jedino uzrok smrti nije mogao da bude sa sigurnošću utvrđen.
Nekako u isto vreme kada je Krabovo telo isplivalo, u nemačkim novinama se pojavila ispovest odbeglog sovjetskog mornara, koji je potvrdio da je bio na krstarici sa kojom je Hruščov doplovio u Britaniju i koji je rekao da su moranri sa broda, navodno uhvatili Kraba i da je on krstaricom prebačen do Lenjingrada, a odatle pravo u Moskvu u zatvor. Tada, u nekim drugim novinama, su se pojavili članci da je Krab zapravo bio sovjetski agent, koji je prebegao u Rusiju, kao neka i mutna fotografija na kojoj se navodno vidi Krab kako obučava grupu sovjetskih mornara. Takođe, kao i da su ga, identifikovali upravo njegovi ratni drugovi i bivša supruga.
Sovjetska reakcija na ovu priču, koja je skandalizovala britansku javnost, nije baš bacila mnog svetlosti na celu priču. Sovjeti su rekli da su primetili ronioca oko brodova, u tim večernjim časovima 19.aprila, ali je Radio Moskva objavila saopštenje, kako je ronilac bio mrtav mnogo pre nego što je britanska vlada saopštila datum njegove smrti.
Sovjetski dezerter Anatolij Golicin ispričao je 1963. agentima CIA, da su sovjetski obaveštajci unapred znali Krabovu misiju i da je „tim“ sovjetskih ronioca vrebao Kraba u specijalnoj komori u trupu broda, ispod površine i kada se pojavio samo su ga uvukli na brod.
Oklevanje Vajthola da izađe na svetlo dana sa svim podacima o operacijama koja je preuzeta na svoju ruku, bez odobrenja vlade, pomoglo je da se ocrni Krabovo ime, pa i posumnja na izdaju što su navodili neki mediji. Iz cele priče, Moskva je davanjem nemuštih saopštenja ubirala plodove ove obaveštajne igre oko nestanka i smrti Kraba.
Ove godine se navršava 65 godina od njegovog nestanka i smrti a teorije zavere o Lajonel Krabu ne prestaju.
Osim priče o ubistvu ispod vode od strane ronilaca, ili otmica i boravak u moskovskom zatvoru, priključila se i teorija da je umro od posledica kvara na opremi, sa kojom je pred početak operacije imao probleme.
Nagađa se i dan danas, da je Krab imao zadatak da fotografiše sovjetsku tehnologiju, pre svega sonare i uređaje na brodu, a kada je uočen odmah je likvidiran.
Poslednji obrt u ovoj misteriji nastao je kada je ostareli ruski mornar Eduard Koltsov ispričao 2007. godine da je on lično nožem prerezao grkljan Lajonel Krabu kada je planirao da postavi minu na jedan od dva prateća broda krstarice.
Na pravu istinu o celoj operaciji, pa možda i smrti Lajonela Kraba, svetska i britanska javnost će morati da sačekaju bar do 2056 godine, kada bi trebalo da se otvore arhive i reše ovu misteriju za svagda.
Nekoliko reči o krstarici „Ordžonikidze”:
Izgrađena je neposredno nakon Drugog svetskog rata, kada je glavnim potencijalnim protivnikom postao Zapad, pa je glavna briga sovjetske VMF bila obrana obale SSSR od mogućeg desanta. Ipak se razmišljalo i o projekciji pomorske moći na svetskim morima. U tu svrhu sovjeti su planirali izgradnju serije velikih krstarica s dobrim maritimnim sposobnostima, jakim naoružanjem i velikim akcionim radijusom. Tu ulogu bi imale novoizgrađene krstarice klase „Sverdlov”. Planirana je izgradnja čak 30 brodova ove klase, ali ih je dovršeno samo 14, dok su 2 u izgradnji razrezane još na navozima.
Kod dizajna krstarica klase Sverdlov značajan uticaj je imala italijanska krstarica tipa Condottieri (SSSR je 1949. dobio na ime reparacija jednu pod imenom „Emanuele Filiberto Duca d’Aosta” koja je pod novim imenom „Kerč“ služila sve do kraj 60-tih godina).
U razdoblju 1951-55. u flotu je uvršteno 14 krstarica klase Sverdlov. Dalju izgradnju obustavio je novi sovjetski vođa Nikita Hruščov, sa obrazloženjem da su “krstarice dobre za ispaljivanje počasnih salvi, ali budućnost pripada raketnom oružju“. Kako god bilo, klasa Sverdlov je ostala u naoružanju ratne mornarice SSSR sve do kraja 80-tih godina prošlog veka.
Standardni deplasman iznosio je 13.600 tona, a masksimalna brzina deklarisana je na 32 čvora. Debljina glavnog oklopnog pojasa iznosila je 100 mm, oklop palube 50 mm, komandni toran 150 mm a topovske kule 175 mm. Glavno naoružanje činilo je 12 topova B-38 kalibra 52 mm u četiri trocevne kule, a pomoćno 12 automatskih topova kalibra 100 mm (u 6 dvocevnih kula), takođe tu su i 32 protivavionskih 37 mm i 10 torpednih cevi 533 mm.
Zaključak:
Kako bilo, ceh ovog špijunskog skanadala niko nije platio gubitkom karijere. Država je oko Kraba vodila dvostruku igru. Podgrevala je i priču, kako je pobegao za SSSR, i time svog heroja svrstala u izdajnike, a ujedno ulagala resurse da bi otkrila istinu o njegovom stradanju.
Kurir.rs/A.Mlakar