Srbiju su potresle reči čoveka koji je ustvrdio da se u Jagodini, u organizaciji i prisustvu moćnika, već dugo odigrava podvođenje žena i devojčica, koje se, specijalno za potrebe privatnih događaja lokalnih vlasti, dovoze iz svih krajeva Srbije. Gotovo da nema čoveka koji odmah nije pomislio na svoju ćerku, sestru ili neku drugu mladu žensku osobu koja mu je draga i bliska. Sigurno ne postoji niko koga ove tvrdnje nisu uznemirile, onespokojile i potresle. Malo njih se, zapravo, zapitalo šta će se sledeće desiti.
Da li smemo sebi da dozvolimo da se i ova afera završi kao sve one druge koje se već decenijama svakodnevno pojavljuju po medijima? Da li ovo sme postati deo uobičajenih političkih prepucavanja i potrošnih priča koje se pojave sa ciljem tradicionalne stranačke borbe za vlast? Smemo li ovo da zaboravimo i pustimo da, kao i sve ostalo, prođe? Ili je obaveza svih nas koji živimo u ovoj državi da reagujemo, insistiramo na reakciji institucija i ne dozvolimo da prođe bez institucionalnog i pravnog epiloga? Da li više dugujemo tim devojčicama, njihovim porodicama, svim ženama u Srbiji?
Posebno su opasni glasovi koji govore da je sve ovo bila javna tajna, da se za to znalo u celoj Jagodini i šire od toga, da su to znali i roditelji, porodice i žrtvama bliski ljudi, ali ništa nije opasnije od tvrdnji koje je izneo predsednik Fondacije „Tijana Jurić“ Igor Jurić da je u celu stvar bio upućen i bivši ministar policije Nebojša Stefanović. Šta to znači? Kakvi uopšte razlozi na ovom svetu mogu postojati da jedan ministar policije ima saznanja o organizovanom lancu maloletničke prostitucije i trgovine ljudima i da o njima ćuti, ne pokreće istragu i ne radi apsolutno ništa po tom pitanju? Koga štiti, za čiji račun i čije interese? Čime se bavi ako ne ovim? Kako tako nešto uopšte može i sme da se dogodi u uređenoj i pravnoj državi?
Zašto ćutimo o ovakvim stvarima? Zašto dopuštamo da se ovako nešto dešava ženama, devojčicama i devojkama, da neko zna da među nama postoje moćnici koji žene smatraju svojinom, seksualnim objektom kojim mogu da trguju i da ga koriste kako žele i ne činimo ništa? Zašto čak i oni koji izražavaju brigu za njih i iščuđavaju se nad ovim strašnim dešavanjima, to čine pitajući se gde su muškarci Jagodinci i kako su mogli to da dopuste? Kao da ne znaju da bi veliki broj istih tih muškaraca najpre osudio upravo te žene i devojke i nazivao ih pogrdnim imenima, kao i obično, kriveći njih jer nisu ni imale tamo šta da traže, niti da se odazivaju pozivima, kao da su drage volje i bez pritisaka odlazile na žurke na kojima su ih seksualno zlostavljali i iznajmljivali nepoznatim muškarcima.
Ako ćuti većina u ovom društvu, institucije nemaju prava na tišinu. Nemaju ni institucije čiji je to posao, ni zvaničnici ni politički akteri čija je to dužnost. Zbog svih onih žena koje moraju da ćute jer ne smeju da progovore, među nama su oni koji ne smeju da ćute i moraju da progovore. To da li će sada ćutati ili govoriti, odrediće sve što su do sada radili i sve za šta su se borili.