Razume se, sit gladnom ne veruje. Prevedeno na stanje u evropskom fudbalu, bogati siromašne ne zarezuju. Bogati žele fudbal za sebe, a sirotinju ko... Ne bih da nastavim kako ne bih ispao prost.
U čitavom galimatijasu optužbi koje sevaju sa svih strana ne zna se koja mi je strana licemernija. Da li ultrabogati klubovi koji žele da budu još bogatiji ili bestidna organizacija kao što je UEFA, koja je suštinski krivac što su bogati postali danas to što jesu. Odakle UEFA pravo da danas nešto prigovara superbogatim klubovima kad je ona omogućila svojim suludim pravilima da bogati mogu da kupe na tržištu šta god požele i da formira Ligu šampiona u kojoj igraju oni koji nisu šampioni u svojim zemljama, pa čak je i osvoje? Princip da novac vrti gde burgija neće uvela je UEFA, a sada su se suludo bogati samo otrgli kontroli i fudbal, kao i sva moguća takmičenja u istom doveli do apsurda.
Čak i ako bi kojim slučajem neki siromašni klub nekim čudom odigrao fantastičan meč protiv bogatog i došao u priliku da se možda plasira dalje, sudijske odluke bi odlučile uvek za bogatog, jer nije štos da se fudbal igra u Beogradu, Bukureštu, Sofiji, Pragu, Atini... Tu nema para. Nije isto da li ćeš paket karata za Ligu šampiona da prodaš kao najskuplju varijantu za 100 evra ili kao najjeftiniju za 300 ili 400 funti. Sirotinja nema pravo da gleda dobar fudbal, osim u kladionici ili na televiziji. Nema pravo ni da igra. Čak i kada joj blesne neki pojedinac, bogati ga ščepaju i odvedu u svoje redove.
Da se razumemo, nemam ništa protiv novca u sportu. To je biznis kao i svaki drugi. Ipak, mora neka mera da postoji i kakva-takva ravnopravnost. Superliga je legitimizovanje uništenja fudbalskih tradicija, istorije, rivalstava, nadmetanja...Da li je moguće da novac baš sve određuje?
Za mene je fudbal počeo da umire kada su počela da se uvode ludačka pravila koja su stadione pretvorila u pozorišta. Gadim se dolaska na stadion u skupim automobilima, ulaska sa ženama u skupim bundama i poziranja za medije. Gadim se onih koji svoj klub dolaze da gledaju samo na tzv. velikim utakmicama, a nema ih nikada kada se igra protiv znatno slabijih protivnika. To vidim neretko na Zvezdinom stadionu, gde dobar deo publike dolazi izgleda da gleda Zvezdine protivnike, a ne Zvezdu.
Super je imati tapaciranu stolicu na stadionu, grejače na tribini, viršlu i sendvič na svakom ćošku, kao i piće. Sve je to lepo, ali lagao bih kada bih rekao da sam zbog toga srećan. Naprotiv, meni nedostaje stajanje iza gola i guranje preko šipke. Nedostaje mi sirotinja koja je cele nedelje radila i štedela za kartu da bi došla svoj voljeni klub da gleda. Deset puta mi je draži navijač koji je od usta odvajao mesecima da bi na početku sezone kupio propusnicu za sever nego bilo koji bogati zlikovac koji ima sve u životu, a na stadion dolazi da bi bio viđen i glumi kako mnogo voli klub.
Nedostaje mi fudbalski ambijent, navijanje i navijački kop. Nedostaje mi sve ono zbog čega se fudbal igra, a to je narod koji za fudbal živi i fudbaleri koji su pre svega ljudi, a ne mašine, posebno mašine za pranje para. Zato se i ne čudim što se širom Evrope prava fudbalska publika seli u niže lige da gleda fudbal i beži od pozorišta superbogatih. Nadam se nekoj narodnoj revoluciji u fudbalu kako bi se fudbal vratio narodu i oteo od bogatih.