Ovih dana Salamak Klatalaj, kao većina ljudi, živi u kući na zemlji. Ali je to relativno novo iskustvo za ovog 78-godišnjaka.
"Kao dete, živeo sam na brodu jedan deo godine, a drugi na kopnu", kaže Salamak koji sada živi u Ko Surinu, nacionalnom parku-ostrvu na jugu Tajlanda. "Odlazili bismo na kopno u vreme sezone monsuna da tražimo krompire i druge krtolaste biljke. Posle bismo se opet vratili na čamce", ispričao je on.
Salmak je pripadnik tajlandske Moken etničke grupe. Poznati kao "morski cigani" ili čao lej (morski ljudi), Mokeni su jedina grupa ljudi koja tradicionalno živi na moru, na plutajućim domaćinstvima poznatim kao kabang.
Mogu da drže dah izuzetno dugo, a navodno i bolje od svih mogu da vide pod vodom, piše CNN. Svoje veštine duguju nomadskom životu kakvim su živeli vekovima, lutajući morima mjanmarskog Mergui arhipelaga i tajlandskom obalom Andamanskog mora.
Cunami
Njihov jedinstven životni stil naprasno je prekinut 2005. godine posle razornih cunamija. Mokeni su ovu prirodnu katastrofu preživeli bez ogrebotine, oslanjajući se na tradicionalno znanje da potraže utočište od talasa na većim visinama, ali ih je tajlandska vlada naterala da se presele na kopno, u sklepano selo u Nacionalnom parku Ko Surin.
Godine su prolazile i Mokeni su se manje ili više navikli na relativno moderan način života. Njih 315 sada živi u selu sa kućama od bambusa opremljenim solarnim panelima i pristupom pijaćoj vodi. Prvi put, imaju i relativno siguran izvor prihoda u vidu turizma.
"Seljani zarađuju prodajući stvari turistima ili organizovanjem obilazaka čamcima", kaže Ngoej Klatalaj (svi Mokeni imaju isto prezime), poglavica sela i dodaje da u proselu, njihovo selo dnevno poseti i do 100 ljudi.
Požar koji je 2019. godine uništio pola sela bio je težak udarac, ali ih je pandemija koronavirusa zbog koje je Tajland zatvorio granice međunarodnim turistima - njihovom jedinom izvoru prihoda, sada stavila pred najteži izazov. Ali, ako postoje ljudi koji umeju da se snađu u teškim vremenima, onda su to Mokeni.
"Nemam kuću. Već dve godine živim na ovom čamcu", kaže Huk Klatalaj, Ngojev brat koji misli da je on jedini Moken na Tajlandu koji sve vreme živi na brodu.
Sa 35, Huk je poslednja generacija Mokena koja je odrasla na moru. Kada je imao pet godina, njegovi roditelji su se preselili na kopno kako bi on mogao da ide u školu. Kada je odrastao, Huk je osetio zov tradicionalnog mokenskog života. Prvi korak je bio izgradnja čamca. Tradicionalno, mokenski čamci se prave tako što se izdubi stablo, ali je u nacionalnom parku zabranjena seča drveća.
Uz pomoć autora dokumentarca o Moken narodu, Huk je dizajnirao brod koji je kombinacija tajlandskih i mokenskih elemenata - napravljen od greda sa motorom, ali i krovom u stilu Mokena i jarbolom sa jedrom uz pomoć kog se kreće. Brod je inspirisao još jednog njegovog sunarodnika, pa je narednih godina još jedan sličan brod izgrađen.
"Drugi Mokeni mi kažu da žele da žive na brodu, na okeanu", rekao je Huk i dodao da su zbog pandemije, njegovi sunarodnici primorani da promene način života. "Žele da budu slobodni, kao ja".
Život od danas do sutra
Život na moru se vrti oko lova. Na brodu, Huk popravlja mreže i baca udice u vodu. Ujutru sa sinom lovi ribu kopljem u plićacima. Uveče, baca mreže.
"Dokle god imamo malo pirinča, sve drugo što nam treba možemo da nađemo u okeanu", kaže Huk i dodaje da većinu hrane koju on i njegova porodica jedu, on uhvati.
Lov je strogo zabranjen u nacionalnim parkovima ali su tajlandske vlasti dozvolile Mokenima da love i sakupljaju hranu doklegod koriste tradicionalne metode i samo za svoju upotrebu. To se pokazalo kao spasonosno za Mokene tokom pandemije.
"Kovid je imao veliki uticaj na Mokene", kaže Huk. "Pre, Mokeni su zarađivali radeći na brodovima i u nacionalnom parku, ali tih poslova sada nema. Uz to, Mokeni nisu tajlandski državljani pa ne dobijaju nikakvu pomoć od države", rekao je on.
Dok priča, Huk pokazuje na grupu Mokena koji metalnim alatkama nalik noževima sa stena skidaju malecke ostrige. Koliko god bili moćni na moru, sa svojom sposobnošču da dugo drže dah i vide bolje od drugih u vodi, većina hrane na stolove Mokena stiže na pomalo dosadan i naporan način - prikupljanjem školjki, rakova i hvatanjem malih riba.
"Živimo od danas do sutra. Ako nam nestane hrane, sutra moramo da je nađemo, frižidere nemamo", kaže Huk.
More nije jedini izvor hrane za Mokene. Hrane se i raznim krtolastim biljkama koje rastu na slanom tlu blizu obale. Dok je ranije pirinač bio glavni izvor ugljenih hidrata sada su to taro i jamb i biljka koju Mokeni zovu marung i koja kada se skuva ima ukus kestenja.
"Od korone, naši prihodi su se smanjili, ali ne preterano. Nismo očajni, ne gladujemo. Mi dugo vremena nismo zavisili od turizma, to nam je svega nekoliko godina bio izvor prihoda. Ali ćemo zato uvek imati more."
Kurir.rs/K.P.