REDAKCIJA KURIRA BEZ RUKAVICA: Gojko i ostale sise
Ovo nije priča o Vuku Jeremiću. Njegov slučaj tek je probni kamen za medije u Srbiji koji se diče objektivnošću i nezavisnom uređivačkom politikom, a hrane se na istom kazanu - onom na kojem piše Junajted medija grupa.
A kakav je to slučaj Vuka Jeremića?
Politička ambicija mu je neutaživa, velika kao Avala, a političko umeće može da stane u srce komarca, zajedno s njegovim polnim žlezdama, to jest mudima. On, međutim, drugačije misli o sebi, i taj je nesklad sa stvarnošću uzrok njegovih nekontrolisanih izliva besa.
Vuk Jaremić, naime, na svaku kritiku svoje politike koju mu na Tviteru upućuju potencijalni učesnici na izborima reaguje sa nepokolebljivom upornošću, reaguje kao na tešku ličnu uvredu. Tako neistomišljenicima poručuje: „Na listi si. Nećemo te zaboraviti, prijatelju. Zapamti šta sam rekao“; „Proći će i ovo zlo, kao i svako pre njega, a onda će vas snaći ono što ste zaslužili“; „... Nakon što vas pošaljemo tamo gde pripadate - u kanalizaciju“; „Neće ostati skriven nijedan identitet. Uključujući tvoj. Praćeš klozete do kraja života“; „Zapamtio sam te!“...
Zbog čega ovo predstavlja problem, reći će neko, pa na Tviteru vrvi od takvih... Dobro, uzdržaćemo se, da se posle ne petljamo po sudovima s budalama.
Da, odgovaramo, pun je Tviter takvih... Ali pretnje, bar kad su upućene osobama koje u političkom životu u Srbiji učestvuju kao opozicija, žigošu se u onim medijima s kazana Junajted medija grupe koji - s pravom! - od vlasti traže da sajber-siledžije budu hapšene i suđene. A divljanje Vuka Jeremića ostaje nepomenuto! I još se on tretira kao relevantni učesnik u dijalogu o izbornim uslovima!
Ovo su na prvu ruku uzeti naslovi: „Jeremić: Život se može normalizovati i bez priznavanja samoproglašenog Kosova“ (Danas); „Jeremić: Vučić neće dati ni jedan jedini ustupak, mi možemo da ga nateramo“ (N1); „Jeremić: Nema svađe u opoziciji, ima razmimoilaženja“ (Nova.rs)...
Nisu ovi mediji s raskida da se upuste u analizu duševnog stanja i psiholoških profila političara koje smatraju svojim protivnicima, ali u Jeremićevom slučaju ćute kao zaliveni. Dva su moguća objašnjenja.
Prvo je da im ovo zaista „ne smrdi“, pošto je Jeremić njihov, iz njihovog političkog jata, i bilo bi dobro da je tako, jer bi sve ostalo u domenu psihologije i otupelosti čula mirisa.
Kažemo „dobro bi bilo“, jer drugo moguće objašnjenje je slaganje sa Jeremićem, čije je gledanje na vlast (stečenu izborima ili na neki drugi način) opasno, i Srbiju neumitno udaljava od normalnosti.
Zašto Jeremić ostvarenje svojih pretnji smešta u vreme „kad pobedimo“? Zašto ne ode odmah kod onoga kome preti, zašto se muči da mu pamti ime? Pa naravno, zato što je njegovim polnim žlezdama komotno u srcu jednog komarca, što, prosto rečeno, nema muda.
Zato će na „zapamćenog“ poslati policiju, ili vojsku, organe sile nad kojima će komandu steći „kad pobedi“. I nema samo Jeremić takve vlažne snove dok posmatra svoj odraz u „spido“ gaćicama u ogledalu. Malo-malo pa se neko iz tog jata oglasi kao Gojko Sisa: „Najebaćete!“
Zato nezavisni novinari ne osuđuju pretnje koje upućuje Vuk Jeremić. Eno ih, nemo miču usnama i preslišavaju se, prave svoje spiskove onih „koje treba zapamtiti“! Nema veze što će, baš zbog toga, pre Srbi dogodine biti u Prizrenu nego oni na vlasti...