ZBOG VLAŠKE MAGIJE NIKO NIJE SMEO DA MI PRIĐE: Izvorinka o fami koja je prati ceo život: Govorili su PAZITE SE, ONA IMA MOĆ!
Ona je srpska umetnica i čuvar tradicije. Za nju mnogi kažu da je nekrunisana kraljica vlaške pesme. Njena interpretacija vlaških, ali i srpskih narodnih pesama, ostavila je dubok trag u očuvanju tradicije i kulture. Imala je samo jednu i najveću životnu ljubav. Njeno pravo ime je Funtinjora Funta Lunga
Rođena sam na Bogojavljenje u Neresnici kod Kučeva, mestu u istočnoj Srbiji. Tu žive Vlasi, entitet koji je odskora dobio status nacionalne manjine. To je narod koji je prebogat kulturnom tradicijom i jednim specifičnim kulturnim sadržajem, koji sam ja pokušala da u okviru pesme - izvorne, vlaške - prenesem i šire nego što je lokalno.
Idući po svetu, pevala sam i prezentovala i narodnu nošnju i bogatstvo raznih ritmova vlaških pesama i muzike. To nisu samo vesele pesme, ima tu i tužbalica, kao i u svakom muzičkom žanru.
Drugarica iz škole
Počela sam s pevanjem kao jako mlada, još u osnovnoj školi, i moj život je usko vezan za moju drugaricu iz detinjstva Gordanu Gocu Stojičević. Nas dve smo kroz život zaista prošle sve kao drugarice, ali su nam se nekako i putevi do dana današnjeg ukrštavali.
Goca je moj životni saborac, najbolji drug i oslonac. Mi smo, ona Srpkinja i ja Vlajna, zajedno pevale po školskim priredbama u Neresnici, a kasnije i u Požarevcu, gde je ona išla u zubotehničku školu, a ja u ekonomsku. Kasnije sam upisala Ekonomski fakultet, a Goca je postala, kako ona voli da kaže, „doktor za stoku“ - završila je veterinu. Mi smo osmislile i svoj jezik i nazvale smo ga „nidiš“.
Pokojna baba Stojna
Moje izvorno ime je Funtinjora Funta Lunga. Na latinskom, moje ime znači izvor, otuda i Izvorinka. Inače, Vlasi su poreklom Dačani. Suživot sa Srbima je oduvek bio skladan, nikada nije bilo nikakvih nesporazuma.
Moj deda je bio Vlajko Lungonji, koji je posle Drugog svetskog rata promenio porodično prezime iz Lungonji u Milošević. Baka Stojna je bila rusaljka. Rusaljka je žena iz određenog mesta koja ima posebnu ulogu i moć prilikom obrednih rituala koji se dešavaju jednom godišnje. I to je fama. Iz narodnih verovanja slovenskih naroda, rusaljka je jedna od vodenih vila. Pokojna baba Stojna bila je vrlo pametna i mudra. Ona me je naučila prvim pesmama i muzici, ali i svemu o životu.
Otac mi se zvao Viktor i radio je u jednom preduzeću u Požarevcu, dok je majka bila domaćica. Imala sam i brata Vojislava, koji je stariji dve-tri godine od mene. Posle završene srednje škole on je otišao u Nemačku da živi i radi. Tamo se razboleo i umro od bubrega.
Odlazak od roditelja
U Neresnici sam živela vrlo kratko. Tu sam završila osnovnu školu, a već sa trinaest godina sam otišla u srednju školu u Požarevac. Odlazak od roditelja mi je veoma teško pao, ali sam iskoristila priliku da se obrazujem i napredujem u Požarevcu, kao većoj i urbanijoj sredini. Tamo sam s drugom decom živela kao podstanar u jednoj maloj sobici. Učlanila sam se u muzičko društvo i život mi je krenuo potpuno drugim tokom. Tamo sam pohađala folklor i pevala u KUD „Požarevac“. Još u osnovnoj školi u Neresnici, a potom i u srednjoj školi u Požarevcu, a zatim i u Beogradu, osvajala sam razne nagrade na muzičkim takmičenjima tokom svog školovanja.
U Beogradu
U Beograd sam iz Požarevca došla vozom sa samo jednim koferom u ruci. Iznajmila sam jednu sobicu, a potom sam se preselila u Studentski grad. Tu u Beogradu, kada sam upisala studije, jednog dana sam otišla na audiciju u Radio Beograd. Zakazali su mi probu sa velikim narodnim orkestrom RTB, da čuju kako pevam, i na toj probi ugledala sam jednog mnogo lepog visokog i mladog momka. Bio je izuzetno kulturan i vaspitan, u potpunosti ozbiljan i posvećen svom instrumentu, tada je svirao čelo, a kasnije je prešao na kontrabas. Bio je to čuveni muzičar Miša Blam, koji je iza sebe ostavio toliko toga da su mu gradovi dodeljivali ulice s njegovim imenom i brojne nagrade i priznanja.
Miša Blam
Miša je moja životna ljubav, moj alfa i omega, sve ono lepo što život može da donese. Ja sam imala 18-19 godina kada smo se upoznali i posle nekoliko meseci smo se i venčali. Iz tog braka dobili smo predivnog sina Davida. Nije u muzici, on se bavi IT sektorom i vrlo je uspešan u svom poslu. Uglavnom, ja sam se tad potrudila da me on primeti, pa sam ja njemu prišla i rekla mu: „Dobar dan. Izvinite, molim vas, da li vi pijete kafu?“ On me je onako čudno pogledao, kao što je samo on znao, i odgovorio mi da pije. Rekla sam mu da bih ga izvela na kafu, na šta je on pristao. I tako se ta kafa pretvorila u jednu divnu životnu priču, u ljubav koja je trajala skoro 20 godina. Nažalost, on više nije živ, ali je ostavio iza sebe nemerljivo bogatstvo života mog sina i mene, ali i bogatstvo u muzici kao priznati džez muzičar, i mi se ponosimo njime.
Vlaška magija
Mene celog života prati ta fama o vlaškoj magiji, i u pozitivnom i u negativnom smislu. Ljudi misle da je to neko čudo, pošto ne znaju o čemu se radi i zbog toga se plaše. U stvarnosti, moć vlaške magije ne postoji. Postoji verovanje, ali to je nešto drugo - to je običajni život Vlaha. U dugim zimskim noćima, u nekim selima u Homoljskim planinama, na Rtnju, šta bi drugo bake radile nego kuvale neke trave i pravile eliksire, pa se to onda pročulo da ima lekovitu moć i tako su se izmišljale razne priče na tu temu. To je, dakle, verovanje. Kolege na studijama me nikad nisu zadirkivale zbog mog porekla, ali sam imala problem druge vrste, kada se pročulo da sam Vlajna. Naime, oni su zazirali od mene i plašili su me se, a mnogi se plaše i danas. Neverovatno mi je da i danas, u 21. veku, ima mnogo mladog sveta koji veruje u neke magije, u nešto natprirodno i neopipljivo, u nešto što nije civilizacijska tekovina. Pričali su: „Pazite se Izvorinke Milošević, ona ima moć, možda može nešto loše da nam uradi!“ To je značilo da niko nije smeo da mi priđe, osim Miše Blama. On je bio jevrejskog porekla, jevrejski narod je pretrpeo golgotu kao niko na ovom svetu, on se smejao tim pričama o vlaškoj magiji.
Rijaliti
Kada je trebalo da uđem u jedan rijaliti, rekli su mi da koketiram s vlaškom magijom. Tad sam im rekla da mogu samo da im objasnim da je to verovanje. Na kraju se stvorila tolika frka na tom dvoru da su kompletan auditorijum i svi učesnici bili na jednoj strani i tako su me čudno gledali, a ja sama na drugoj. To me prati ceo život. Zato se posle razvoda od Blama, a kasnije i posle njegove smrti, nisam ponovo udavala, jer su ljudi mislili da ću, ako se budem udala, muža zadaviti na spavanju ili da ću da mu bacim neke čini u kafu ili ne znam šta, da će da se razboli i umre... Tako da sam sebi dala zadatak da ću, dok sam živa, objašnjavati ljudima da je sve to oko vlaške magije fama i da postoji samo verovanje.
Mira Vasiljević
Ali hajde da vam pričam neke vedrije, lepše teme. Na audiciji u Radio Beogradu mene je zapazila i čula o meni od nekog urednika Mira Vasiljević. Ona je tvorac i vlasnik imena Đerdan, ona je napravila tu pevačko-igračku grupu krajem 70. i neke godine. Bilo je nas pet devojaka, koje su igrale i pevale u prvoj postavi i Mira kao šefica i pet članica u orkestru. Tu sam ja počela, ona me je pozvala na audiciju, gde sam odmah bila primljena. Uporedo sa studiranjem i sa prvom godinom više ekonomije, ja sam počela u ansamblu Đerdan svoju profesionalnu karijeru. To mi je bila svojevrsna škola i uz pomoć njega stvorila sam i otvorila sebi sva moguća vrata, svih studija u to vreme stare Jugoslavije - i sarajevski i zagrebački i skopski, svi su me zvali zbog moje specifičnosti i tog vlaškog melosa. To mi je bila odskočna daska za solo karijeru. U Đerdanu sam provela godinu dana i nakon toga sam potpisala ugovor s „Beogradskom estradom“, kada je započela moja solistička karijera, koja traje do danas.
Ugovor s „Estradom“
Kada sam potpisala ugovor, to je podrazumevalo da se oformi grupa pevača i da sednemo u autobus i krenemo na turneju. To je bila jesenja revija, prolećna revija, i tako dalje. Išli smo po celoj Jugoslaviji. Bila sam najmlađi učesnik od svih. Tad su vladale velike zvezde - Tozovac, Cune Gojković, Lepa Lukić, Toma Zdravković, svi ti doajeni koji su ostavili neizbrisiv trag u našoj muzici. Iz Hrvatske tu su bili Kićo Slobinac, Tereza Kesovija, Zdenka Vučković iz Slovenije, Nedžad Salković iz Bosne i mnogi drugi. To su bila divna vremena za muziku i pesmu.
Nada Mamula
Nada Mamula mi je jednom rekla da će mi doneti sandale da me malo podignu, jer sam strašno mala. I na sledećem koncertu mi je donela neki sandale s platformom, ali su one bile za broj veće. Ta legenda me je obula u svoje sandale i rekla: „Ubuduće, nikada ravno nemoj da nosiš, samo štikle, onda si devojka, a ne derište.“ Ona je bila posebna priča.
Usnija Redžepova
Kasnije se priključila jedna osoba koju nikada neću zaboraviti, koja mi je kasnije, kroz život, postala najbolja prijateljica i bile smo nerazdvojne decenijama. Bila je deset godina starija od mene. To je bila Usnija Redžepova. Bila je najlepša i najdivnija osoba koja se mogla zamisliti u to vreme. Prava predstavnica Makedonije, imala je smisao za igru, igrala je „Koštanu“ najduže u Narodnom pozorištu, prelepa meleskinja - mešavina Turkinje i Makedonke, ostala je, pored Goce, moj najbolji prijatelj do poslednjeg svog daha. Umrla je pre pet godina od najteže bolesti. Obeležila je moj život. Na koncertima je uvek pevala poslednja, jer posle nje niko nije mogao da peva, toliko ju je volela publika. Imala je fantastičan scenski nastup u tim njenim šalvarama, ja sam od nje učila i gledala kako to ona radi, bila mi je uzor. To su mi najlepša sećanja tokom cele karijere.
Ja u pozorištu
Imala sam i jedan umetnički izlet u pozorište. Bila sam član Beogradskog dramskog i igrala sam u predstavi „Sablja dimiskija“ pisca Aleksandra Popovića. Doživeli smo 100 izvođenja, to je bio fantastičan uspeh. Morala sam da prekinem, jer sam ostala u drugom stanju. Posle mene, tu ulogu je nastavila da igra pokojna Zlata Petković. Moja uloga je bila uloga pevačice u nekoj seoskoj kafani.
David
A onda se, ’85. godine, rodio David. Tada sam bila najsrećnija i sećam se da sam dobila čestitku od kompletnog džez orkestra u kom je Miša tada svirao, jednu ogromnu čestitku u kojoj je pisalo: „E, sad imaš sve!“ Tada to nisam razumela, ali sada shvatam šta to znači imati potomstvo. David je mlad čovek savremenih shvatanja. Morao je mnogo puta da ostane sam zbog našeg posla, tako da je shvatio da muzika nije za njega. Danas je projektni menadžer, živi sa devojkom i srećan je.
Smrt roditelja
Najveća tragedija koju sam doživela u životu je smrt mojih roditelja, brata i supruga. Za šest meseci mi je umrla majka, koja nije imala ni 70 godina, od dijabetesa, i otac, koji je iskrvario na operacionom stolu od čira u bolnici u Požarevcu. Posle nekoliko godina i bratu su otkazali bubrezi u bolnici u Nemačkoj.
Izgubila sam kompletnu porodicu za nekoliko godina. Nikog više nisam imala, nestali su svi koji su mi značili. Ostali smo samo David i ja. Zbog njega sam morala da nastavim dalje. Iz prošlosti nismo imali više nikoga, ja ne računam širu familiju. Volim ja sve njih i poštujem, ali moji najbliži više nisu živi. Dok sam živa, ići ću u roditeljsku kuću u moj zavičaj, to je moje utočište, beg od svega. Miša je bio teško bolestan, umro je od Kronove bolesti, to je jako teška bolest stomaka. Šest operacija na crevu je imao. Ljubav prema muzici ga je dizala. Kad god je imao akutni napad Kronove bolesti, on se malo bio primirio i nastavljao dalje. Nije imao dobro zdravlje i to je bila njegova zla kob.
Pesma za LGBT
U karijeri sam imala dosta nekih, da kažem, bitnih pesma, ali ona koju bih sada mogla da izdvojim je i „Cicamaca“. Ta pesma je hit na splavovima, čula sam i da je postala himna LGBT populacije, što mi je drago i ponosna sam na to. Te pesme traju, jer me ljudi doživljavaju kao pravu cicamacu.
Najveća greška
Najveća greška u dosadašnjoj karijeri, ali i najružnije sećanje koje imam, jeste što sam poverovala nekim ljudima s margina, koji su u svemu videli novac i nisu imali dobre namere, a tiče se mog izgleda, stajlinga i scenskog predstavljanja, u čemu nisam bila ja „ja“. To je bilo nedavno, pre dve-tri godine. Mislila sam da mi ti saradnici žele dobro, a oni su mi drali kožu i gledali da mi uvale nešto što meni ne priliči. Preplatila sam pojedine stiliste, a na sceni sam uvidela da to ne vredi ništa. Do tog zaključka sam došla po komentarima ljudi, koji su mi govorili da to nije za mene i da to moram da sklonim. To mi je i sin rekao, da meni to pirlitanje ne priliči i da se vratim na svoje dostojanstvo. To mi je greška i apsolutni promašaj, ali je publika prepoznala da je to moj izlet koji nije uspeo. Ti negativni komentari su me povredili, jer ja nikada nisam dobila loše komentare ni za šta u životu.
Posle mene...
Pored mojih pesama, koje će večno ostati iza mene, volela bih da se upamti moja poruka i želja da kraj iz koga sam potekla bude jasniji narodu i da nemaju nikakve predrasude prema njemu.
Mnogo sam se trudila na afirmaciji vlaške kulturne baštine i uspela sam da taj melos prenesem širokoj publici. To je moja najveća satisfakcija i ono što bih volela da ostane kao nasleđe našem narodu.
Kurir.rs/Aleksandar Panić