Građevine od ljudskih kostiju u svetu nisu retke onoliko koliko se to čini na prvi pogled, znatiželjnici će se u ovo na internetu uveriti za nekoliko minuta. Ali Ćele-kula izdvaja se među njima po motivima svog graditelja: ogromna većina ovakvih zdanja podignuta je u slavu osoba od kojih su ostale samo kosti, a spomenik u Nišu trag je nečoveštva turskih osvajača, spomenik varvarske osvete... Čak su ga se i neki Turci pedeset godina kasnije postideli i nameravali da ga sruše, ali je prevagnula većina, koja je smatrala da su „Srbi dobili ono što su zaslužili“.
Danas se o Ćele-kuli malo zna i sve manje govori, valjda je takvo vreme. A imalo bi šta da se kaže.
Propast zbog plena
Priča počinje, kao i mnoge druge iz naše istorije, srpskom neslogom.
Peta je godina ustanka protiv Turaka, 1809. kalendarska.
Uzdajući se u pomoć Rusa, Karađorđe je razdelio svoju vojsku i uputio je u četiri pravca: prema Sandžaku, Bosni, Vidinu i Nišu. Srpske snage, u početku, beležile su pobede, ali je njihovo nadiranje poremetio poraz jedinica koje su bile upućene ka Nišu...
Za njihovog komandanta Karađorđe je postavio nesposobnog i korumpiranog Miloja Petrovića Trnavca, što je unelo smutnju u srpske redove i na kraju dovelo do poraza na Čegru 19. maja 1809. godine.
Na Čegru je položaj držao resavski vojvoda Stevan Sinđelić. On se već bio proslavio junaštvom na Ivankovcu i Deligradu i nije bilo ništa neobično što je baš on svojim šančevima najviše prišao Turcima - na samo šest kilometara od Niša. Iza njega su se nalazili položaji Miloja Petrovića i ostalih. Sinđelić je imao tri hiljade pešaka i tri topa, i čekao komandu za juriš na Niš, koji je branio Huršid-paša sa 36.000 vojnika i nekoliko baterija topova.
Ali Trnavac nikako nije naređivao napad. Nije hteo da Sinđelićeva vojska prva uđe u grad, jer bi njoj pripao najveći plen od pljačke. Petrović je, naime, blago hteo za sebe...
Osetivši da Srbi oklevaju, Turci su se odlučili za protivnapad, ali Miloje Petrović Trnavac ni tada nije reagovao. Na nagovor Mladena Milovanovića, sprečio je Petra Dobrnjca da pomogne napadnutim Srbima na Čegru...
Petorica preživelih
Milan Ð. Milićević u svom „Pomeniku“ opisuje:
„U sredu po Svetoj Trojici 1809. iziđu Turci iz Niša i svom se snagom upute na Sinđelićev šanac. Išli su, pričaju očevici, ovim ponositim redom: najpre konjanici na belcima, pa drugi na zelencima, pa treći na alatima, pa na doratima i najposle na vrancima i s njima dva topa. Najpre se ustaviše te se pomoliše Bogu, posle izbaciše dva topa, pa se onda uzeše lagano približavati k šancu na Čegru. Samo osuše po jedan plotun, jurišaše na šanac... Sinđelić se u šancu držao junački: trčao je svuda, hrabrio, sokolio i sam pucao i obarao vrage.
Vojnici iz drugih šančeva, mada su gledali taj prizor, nisu došli u pomoć Sinđeliću. Govori se da im nije dao Miloje. Samo Paulj Matejić, mlavski vojvoda, i preko zapovesti pođe, ali i on docne dođe!
Sinđelić je tog dana bio zmaj, a ne čovek; kud on nije dospevao za jedan jedini časak: sve je video, svud je trčao, svakom pomogao, pa kad već vidi da Turci mrtvim lešinama ispuniše rovove oko šanca i preko tih mrtvih živi stadoše uskakati u šanac i tući se kundački i gušati se sa Srbima, on onda otvori kapiju na šancu i reče svojima:
- Spasavajte se, braćo, ko hoće i može!
A sam ode na sredinu svoga šanca gde mu je stajala džebana (...) i kad vrazi sa svih strana gustim gomilama pristupiše k njemu, Sinđelić svoj pištolj skresa u džebanu!“
Smatra se da je u bici na Čegru poginulo oko deset hiljada Turaka i preko četiri hiljade Srba. U samom šancu, kaže Milićević, ostala su živa samo petorica Sinđelićevih vojnika!
Prema nekim kazivanjima, kad je Mladen Milovanović posle ove bitke izašao pred Karađorđa, vožd ga je, besan, pretukao pa pucao u njega dok je ležao na zemlji. Ranio ga je u međunožje, posle čega je ovaj srpski velikaš ostao impotentan, što mu je posebno teško palo jer je voleo žene i uvek u svom okruženju imao mlade Srpkinje i Turkinje.
Karađorđev bes
Miloje Petrović Trnavac pobegao je iz Srbije, ali je Karađorđe najmio neke Nemce da ga nađu i iz Austrije vrate u Srbiju, gde je nad njim izvršena smrtna kazna zbog Čegra...
Ali izginuli Srbi od toga nisu imali nikakve koristi. Kad se posle eksplozije u šancu srpska vojska povukla, Turci su mrtvim Sinđelićevim borcima odsekli glave i preneli ih u nišku tvrđavu. Sa tih glava skidali su kožu i mišiće i na lobanjama ostavljali samo po pramen kose. Odrane kože sa glava, napunjene pamukom, poslali su sultanu u Carigrad, a na izlazu iz Niša prema Carigradu (danas je to jezgro grada) po naređenju Huršid-paše sazidana je slepa - bez vrata i prozora - kula širine četiri i po i visine oko pet metara, i u njene zidove sa spoljašnje strane ugrađene su 952 lobanje, među njima i ona Stevana Sinđelića.
- Iako su Turci to zabranjivali, Nišlije i rođaci izginulih krišom su vadili lobanje iz zidina i sahranjivali ih po pravoslavnom obredu. Neke su propadale od mraza i kiše, pa je 1882. godine jedan istoričar prebrojao 511 glava... - objašnjava za Kurir muzejski vodič Miloš Anđelković.
Zapovednik Niškog pašaluka od 1860. do 1864. godine, a docniji veliki vezir, predsednik turske vlade, stideći se Huršid-pašinog varvarstva, naredio je da se Ćele-kula sruši, ali su lokalni Turci zapretili bunom, pa je spomenik ostao. Manje od dve decenije kasnije (1878. godine) Srbija je stekla nezavisnost i proterala Turke, a nad spomenikom je podignuta nadstrešnica. Docnije je (1892) prilozima iz cele zemlje sazidana kapela koja, uz povremene obnove i prepokrivanja, traje do dana današnjeg.
Mir za kosti
Nisu kosti ratnika imale mira ni u Prvom svetskom ratu: bugarski okupatori proglasili su Ćele-kulu spomenikom u koji su ugrađene glave - Bugara! Oni su se, kao, suprotstavili Turcima i herojski izginuli! U dvorištu kapele tokom rata stajao je i spomen-kamen s natpisom na bugarskom...
U socijalizmu, Ćele-kula bila je obavezno odredište đačkih ekskurzija, ali i meta lovaca na bizarne suvenire. Neke su ustaničke glave ukradene...
U zidovima Ćele-kule - poslednjih godina zaštićenim staklom - sada je samo 58 lobanja, a jedna od njih je izdvojena na postolju, kao lobanja vođe ustanka Stevana Sinđelića.
Ali nema pouzdanih dokaza da je zaista njegova...
U knjizi utisaka u predvorju spomenika zapisi su posetilaca iz cele bivše Jugoslavije. Dosta ih je i na ruskom, a pažnju novinara Kurira privukao je prilično nečitak tekst na turskom, ostavljen 12. marta ove godine. Ako smo dobro preveli, pisalo je: „Desilo se da sam ovo mesto posetio na stogodišnjicu usvajanja naše himne Marš nezavisnosti.“
Da li se posetilac čudio slučaju ili je u njemu tražio neko posebno značenje, ne znamo.
Lobanje iz zida svakako su mu s ravnodušnošću uzvratile pogled.
Momčilo Petrović