"Pod uticajem sve češćih nestanaka dece, depresije, suicida, kao nastavnik građanskog vaspitanja i pedagog zapitala sam se koliko mi, odrasli, imamo vremena i energije da se bavimo osećanjima dece, koliko prepoznajemo da se sa decom nešto dešava i da li imamo dovoljno snage da kao društvo reagujemo na vreme", kaže nastavnica građanskog vaspitanja u jednoj beogradskoj osnovnoj školi Marijana Bogojević koja je pre nekoliko dana na Gugl učionici pitala svoje đake kako su.
"Postavila sam to pitanje učenicima od petog do osmog razreda. Stigle su mi desetine odgovora - od optimističnih, tipično dečjih, obojenih radošću i entuzijazmom do onih koje sam, kao psihološki savetnik, doživela kao poziv u pomoć", ističe pedagog i sistemski porodični psihoterapeut pod supervizijom Marijana Bogojević i kaže da je pitanje "kako si" otvorilo Pandorinu kutiju.
Đaci su pisali o problemima sa učenjem, naveli su da imaju previše obaveza i da su napeti zbog toga, da im onlajn komunikacija otežava razumevanje gradiva, da im nedostaju društvo i druženja. Tu su i stres, strah kada su im ukućani bolesni i još mnogo toga. Motivacija za učenje, ali i aktivnosti van škole su drastično opali. Vreme koje provode u igranju igrica dostiglo je razmere koje kod pojedinih pretenduju da pređu u zavisnost. Virtuelna stvarnost za mnoge postaje izmenjena realnost u kojoj gube svoj identitet, koji je svakako u ovoj fazi razvoja vrlo osetljiva tema", naglašava nastavnica i kaže da se atmosfera u kojoj živimo duže od godinu dana neminovno održava na mentalno stanje dece.
"Pre epidemije korone školski hodnici bili su sinonim za dečju vrisku, smejanje, trčanje, grickanje slaniša i slatkiša, pa i nestašluka. Sve je to svojstveno njihovim godinama. Danas su hodnici nestvarno tihi, graje nema, komunikacije nema, sendviči se gricnu krišom, uz skidanje i vraćanje maske na lice, a osećanja dece pod maskama ne vidimo. Možda su tužni, ljuti, uplašeni, zabrinuti, ili sa druge strane srećni, raspoloženi, zaljubljeni. Nažalost, maska skriva sve".
Đaci šestog, sedmog i osmog razreda su svojoj nastavnici nakon što ih je najiskrenije i potpuno posvećeno pitala kako su, otkrili svoja osećanja i poslali sledeće odgovore.
Đaci su se požalili da im nedostaje drušvo i vreme kada su "normalno" išli u školu i družili se sa svojim prijateljima. Škola im stvara tenziju i čini ih neraspoloženim, zbog velikog broja domaćih zadataka.
Hemija, fizika, pismeni iz francuskog jezika, prijemni za Filološku gimnaziju, nedostatak vremena za sebe, otkazivanje ekskurzije u osmom razredu na koju se čeka od četvrtog razreda... sve to đacima stvara ogroman stres.
Previše je pritisaka za učenike, koji su umorni.
"Ponekad samo poželim da nestanem na nekoliko sati, da me niko ništa ne pita i da nemam brige", napisao je učenik koji je naglasio da su mu roditelji razvedeni i da ima probleme kod kuće.
Jedna učenica je napisala da se mentalno i fizički raspada i da ima vremena samo za školske obaveze zbog kojih ne brine o sebi. Druga učenica je napisala da je demotivisana i da se oseća bezvredno, da ne pomišlja na samoubistvo ili samopovređivanje, ali da nekad ima želju da ne postoji.
Đaci su uzrujani, uplašeni da li će završiti sve školske obaveze, tužni jer se ne viđaju sa svojim vršnjacima...
Deca su ravnodušna, kažu da im je za sve svejedno.
"Za đake je obezbeđeno onlajn savetovanja u okviru predmeta građansko vaspitanje. Stručni saradnici u školi organizuju individualne razgovore sa učenicima kojima je neophodna podrška i pomoć. Takođe, vrše procenu rizika i pojedine učenike šalju u odgovarajuće ustanove", odgovara nam Marijana Bogojević na pitanje šta je škola preduzela povodom ovakvih odgovora đaka.
"Ono što mi, kao stručnjaci iz oblasti pedagogije i školske psihologije možemo da učinimo, jeste normalizacija dečjih osećanja, pre svega. Đaci moraju da znaju da nisu jedini koji se tako osećaju i da u tome nisu sami, moramo da ih uputimo na sisteme podrške, počev od članova porodice, preko školskih psihologa, pedagoga do stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja: klinički psiholozi i dečji psihijatri. Saradnja sa porodicom je u tom procesu veoma važna kao i edukacija kako bi se na vreme prepoznali simptomi koji ukazuju da je neophodno intervenisati, a ti simptomi su povlačenje u sebe, izbegavanje druženja, igranje igrica više sati dnevno, promene u ponašanju, samopovređivanje", dodaje sagovornica.
kurir.rs/blicžena
Bonus video: