"Francuska je u opasnosti. Nekoliko smrtnih opasnosti joj preti. Čak i u penziji, ostajemo vojnici Francuske i ne možemo u sadašnjim okolnostima ostati ravnodušni prema sudbini naše lepe zemlje. Dezintegraciju zemlje čine islamske horde iz predgrađa, koje odvajaju velike delove nacije i pretvaraju ih u teritoriju podložnu dogmama suprotnim našem ustavu", stoji u pismo koje je potpisalo više od 1.000 aktvinih i penzionisanih oficira, podoficira i vojnika, koje je upućeno Emanuelu Makronu predsedniku Francuske, da li ciljano ili slučajno baš na 60 -godišnjicu od pokušaja vojnog puča protiv tadašnjeg predsednika Pete republike Šarl de Gola, koji je odlučio da okonča krvavu Alžirsku avanturu i toj zemlji na severu Afrike, da nezavisnost i Francusku okrene u drugom pravcu zbog čega je vojska pokušala puč, koji je propao.
Malo ko zna da koreni ovog pisma iza koga su stajali desničari i koje je objavljeno u njihovim medijima leži u nečem što se dogdilo pre 60 godina u Francuskoj koja je grcala pod teretom kolonijalnog nasleđa.
Ova priča počela je daleke 1954. godine. Rat u Alžiru za oslobođenje od kolonijalne vlasti Francuske dobio je na zamahu. Francuska je posle debakla u Indokini doživela totalni slom. Promenilo se šest vlada, a te 1958. godine za premijera je imenova general Šarl De Gol proslavljeni francuski general i ratni lider za vreme Drugog svetskog rata. Vojska se nadala da je konačno dobila pravog lidera koji će znati je iskoristiti kako treba i pokušati da uguši vojnu pobunu.
Tri dana od dana postavljena De Gola juna 1958. godine on je poestio Alžir i razgovarao sa tadašnjim vojnim komandantima. U govoru koji je održao stekao se utisak da Alžir i tamošnje Francuze neće ostaviti na cedilu. Vojska se već tad uspešno nosila sa gerilskim pokretom, a za suzbijanje pobune angažovana je bila Legija stranaca i to 1. REP ( Prvi padobranski puk). 2. REC (Drugi oklopni puk) i 3. REI (Treći pešadijski puk) Legije stranaca. Sve tri vojne jedinice iako se već bilo ušlo u šestu godinu ratovanja pokazalo je zavidne vojne uspehe. Međutim, prekretnica cele priče usledila je 1960 godine kada De Gol iznenada donosi odluku da smeni generala Majija komandanta 10. padobranske divizije. Pričalo se da je glavni razlog bila kritika De Gola i njegove najave da će Alžiru najverovatnije biti data nezavisnost. Mnogi njegovi saobrci smatrali su da će De Gol izdati Francuze koji su živeli u Alžiru i da je to ustupak FNL -alžirskom gerilskom pokretu. Takava De Golova odluka izazvala je protest među alžirskim Francuzima, došlo je i do sukoba sa žandarmerijom i povežanje nasilja širom Alžira. Francuske vojne trupe odbile su da intervenišu protiv Evropljana, od kojih je velika većina rođena bila na tlu Alžira i nikad nije videla Francusku niti želela da tamo živi u sredini koju nisu ni poznavali. FNL je iskoristio ovu krizu i svađu alžirskih Francuza i države pa su pravili još veći razdor među njima. Pošto je vlast u Parizu nastavila da daje ustupke FNL neki oficiri su odlučili da je vreme da se organizuje pobuna protiv vlasti u Parizu.
Legionarska priča
Na jednom od sastanak okupili su se General Šale, Edmond Zvo, Andre Zeler , Pol Gardi i još neki pojedinici i 1961. godine forimrali su OAS (Orgasnizations Arme Secrete) - Tajna organizacija vojske. Međutim, do De Gola stigle su informacije da se u vojsci sprema neka pobuna. Da bi preudpredio to on je organizovao smenu određenih vojnih funkcionera, koji su penzionisani. Među smenjenim je bio i komandant 1. Padobranskog puka pukovnika Dipura i zamenio ga vatrenim Degolistom pukovnikom Žirom. Kada je pukovnik Žiro otišao na odsustvo i predao komandu majoru Zelenu stekli su se uslovi za pobunu.
Vreme za početak pobune označen je 22. april 1961. godine. U ranu zoru pripadnici 1. REP zauzeli su sve vladine zgrade i zarobili četiri De Golu odana generala, zauzete su bile sve lokalne policijske stanice i vladine zgrade. Međutim, pučisti su napravili jednu grešku koja je i dovela do sloma puča- zaboravili su da prekinu veze u centrli između Alžira i Francuske. Ljudi odani De Golu uspeli su da jave šta se dešava u Alžiru i da je krenula pobuna. De Gol je naredio vojsci i policiji hitnu moblilizaciju i da sve vladine insistucije budu obezbeđene, a bezbednjaci dobro prečešljaju vojsku, policiju i vladine službe da se pronađu pučisti i izoluju. Za to vreme Francusko stanovništo je pozdravilo puč, nadajući se da će im se u samoj Francuskoj pridružiti i ostali. Međutim stanovništvo u Francuskoj nije bilo nimalo naklonjeno pučistima, koji su smatrani otpadicima i neprijateljima države. Kad se saznalo da sve vojne jedinice pa i one Legije stranaca nisu podržale puč nastalo je rasulo i razočarenje. Mnoge jedinice su povele ljude na teren u opsežne operacije protiv FNL, tako da su pripadnici OAS ostali usmaljeni. Ubrzo došlo je do međusobnog raskola među njima..
Za to vreme Parizom se proneo glas da će padobranic Legije stranaca da izvrše padobranski desant na prestonicu. Lovačkoj avijaciji je bilo tad kao i jednicama PVO naređeno da svaki transportni avion koji ugledaju da doleće iz pravca Alžira smeta bude oboren. Međutim to se pokazalo kao glasina. Posle par dana na jutarnoj smotri izneada je saopšteno pripadnicima 1.REP da se puk rasforima. To je zvanično urađeno bilo 27. aprila. Mnogi legionari su bili razočarani usledila su masovna dezeterstva, a od 600 koliko je puk brojao legionara sam njih par je potpisalo lojalnost.....
Uprkos svemu tome Alžir je dobio nezavisnost naredne 1962. godine. OAS uprkos propalom puču nije mirovao i nije mogao da prihvati poraz i povlačenje Francuske iz Alžira...
Za to vreme službenici u Jelisejskoj palati tvrdili su da je zapravo u ovaj puč bila upletena CIA i snažno uticala da general Šale pokrene vojni puč. Interesantno je da pred početak pobune general Šale je postao NATO načelnik združenih savezničkih snaga u Evropi. Kasnije su neki tvrdili da razlog pobune protiv De Gola bile su optužbe da on svojom politikom parališe NATO i onemogućava odbranu Evrope od komunističke opasnosti, a general Šale je pravi oficir koji bi ako pobuna uspe omogućio da Francuska se vrati u okrilje NATO i vodi blisku politiku sa SAD i ostalim saveznicima. Međutim, te godine izbila je i kriza u Zalivu svinja kada su plaćenici CIA polušali da obroe s vlasti Fidela Kastra i u operaciji kodnog imena "Zapata" doživeli poraz.. SAD azbavljeni ovim problemom ostavili su pučiste na milost i nemilost, odnosno prepušteni sebi. Izdržali su četiri dana i puč je propao.
OAS je nastavio krvavi pir po Alžiru ubijajući funkcionere lojalne Parizu i FNL, kao i pljački banaka. Ubrzo nasilje je OAS preneo i na tlo Francuske kada je gradonačelnik malog gradića Eviana na Ženevskom jezeru bio ubijen gde su inače trajali mirovni pregovori Pariza i delegacije alžirskog FNL. Pripadnici OAS svoje baze organzovali su bili i u okolnim zemljama odkale su vršili napade i atentate po Francuskoj. Tako su baze bile uspostavljene u Španiji, Švajcarskoj, pa i u Nemačkoj.. Najteži trenutak u ratu Pariza protiv OAS bilo je ubistrvo 11 policajaca u Parizu zbog čega je u prestonici proglašen policijski čas.
Uprkos svim tim akcijama pripadnicima OAS nije uspelo da sruše De Gola tih 1960-tih godina prošlog veka. Francuka i FNL su u Evianu konačno 1962. potpisali sporazum o miru, a te iste godine i OAS je 17. juna 1962 proglasila primirije. Samo mali broj pripadnika odan pukovniku Žan -Mariju- Bastien- Terniju se nije hteo da se preda i priredli su još jednu akciju.
Pokušaj ubistva De Gola
Tog toplog 22. avgusta 1962. godine pripadnici OAS pripremili su zasedu za predsednika De Gola u Parizu. Naime oni su trebali da presretnu njegovu kolonu kad je De Gol napuštao Jelisejsku palatu i krenuo prema predgrađu Pariza na kraći odmor.. Jurnjava i pucnjava pariskim ulicama trajala je kratko, ali atentatori nisu uspeli da ubiju De Gola uprkos tome što su ga nekoliko puta imali na nišanu. De Gol je iz pokušaja atentata izašao nepovređen ali veoma besan. Atentatori su septembra 1962. pohapšeni i osuđeni na smrt streljanjem. Kazna je jedino izvršena nad organizatorom atentara pukovnikom Ternijem novembra 1962. Ostatak svoje vladavine De Gol je proveo mirno uprkos demonstracijama 1968 godine i ostao na vlasti sve do aprila 1969. kada ga je zamenio Žorž Pompidu. Ubrzo posle toga osamdesetogodišnji general umro je u svojoj kući dok je gledao romantičnu seriju.
Ovu priču Francuska nije nikada zaboravila u potpunosti, iako je bila skirvena. Od tad se Francuska mnogo promenila, ali ta priča ostala je nekako u magli sve dok ponovo nije isplivala na površinu ponovo 60 godina kasnije . Pokuašj novog "puča" podržala je francuska desničarka Mari Le Pen koja će se kandidaovati za predsednika Francuske na nvoim izborima koji se održavaju naredne 2022. godine. Za to vreme vojska nije sedela skrštenih ruku. Osamanest francuskih aktivnih vojnih lica, koji su otkriveni kao potpisnici čuvenog pisma odgovaraće pred vojnim sudom.Jedan od onih koji su potpisali ovo pismo bio je bivši komandant francuske Legije stranaca, general Kristijan Pikuemal. General je ranije izazvao kontroverzu učešćem u protestu protiv migranata u francuskom lučkom gradu Kaleu u kome je nekada bio zloglasni migrantski kamp "Džungla". Pikuemal je zaradio lični oštar ukor od načelnika Generalštaba, koji se zarekao da će mu poslati pismo da će generalu reći da „nije dostojan, uništava vojsku i slabi je čineći je predmetom nacionalne kontroverze“.
„Svaki od ovih generala pojavit će se pred višim vojnim sudom. Nakon ove procedure, predsednik Republike će potpisati ukaz o njihovom penzionisanju “, rekao je načelnik Generalštaba.
Kurir.rs/A.Mlakar