Poginulo je, u međusobnoj pucnjavi dve vojske 46 ljudi, spaljeno je i uništeno desetine kuća, a iz zone sukoba je evakuisano (ili pobeglo) oko 20.000 ljudi
Da li je počeo rat budućnosti? Da li je sukob dve zapuštene, nesigurne i siromašne postsovjetske države - Kirgistana i Tadžikistana - možda zloslutna prethodnica apokaliptičnom ratu za vodu? Možda nesigurna istorija budućnosti počinje na zabačenim prostorima oko rijeke Sirdarje.
Naime, te dve države poslednjih su se dana sukobile oko raspodele vode za piće i navodnjavanje iz zajedničkog kanala Golovnog (sagrađenog još u vreme SSSR-a) kod mesta Kok Taš na reci Aksu (u donjem toku se rika zove Isfara), levoj pritoci Sirdarje nedaleko od tadžikistanske enklave u Kirgiziji Voruh.
Poginulo je, u međusobnoj pucnjavi dve vojske, prema zvaničnim podacima sa obe strane, 46 ljudi (34 Kirgiza i 12 Tadžika), spaljeno je i uništeno desetine kuća, a iz zone sukoba je evakuisano (ili pobeglo) oko 20.000 ljudi.
Sve je počelo tako što je Tadžikistan optužio Kirgistan da krade vodu, odnosno uzima više nego što im pripada, pogotovo sada na proleće, za potrebe navodnjavanja polja i pašnjaka te za piće, pa su Tadžikistanci počeli da postavljaju kamere kako bi to i dokazali.
Kirgistanci su počeli da uništavaju kamere i uklanjaju prepreke, a potom su kamenjem zasuli tadžikistanske graničare koji su, prvo uzvratili kamenjem i letvama, ali su potom počeli da koriste automatske puške, pa zatim helikoptere i na kraju rakete, izazvavši Kirgistan da odgovori istom merom.
Trenutno vlada primirje, a vojska se povlači sa spornog područja. U ovom oružanom sukobu koji je srećom, za sada, okončan nakon telefonskog razgovora dva predsednika (uskoro bi trebalo i da se sastanku) tadžikistanskog Emomalija Rahmona i kirgistanskog Sadira Žaparova, uz posredstvo uzbekistanskog lidera Šavkata Merzizojeva, a i Vladimir Putin je ponudio svoje posredničke usluge.
Osim što je reč je o dve vrlo siromašne zemlje srednjeazijskog prostora - tako je udeo gasterbajterskih doznaka - uglavnom iz Rusije - u BDP-u Tadžikistana gotovo 50 posto, a Kirgistana debelo preko 30 posto, obe zemlje se bave suštinski bave poljoprivredom i još su u sovjetsko vreme bile najsiromašnije republike.
U poslednje vreme primećuje se sve veća investiciona prisutnost Kine, mada su obe zemlje politički vezane za Rusiju. No, dobar deo "zarade" ostvaruje se i time što se obe zemlje nalaze na tzv. "opijumskom putu" odnosno na trasi krijumčarenja narkotika iz Avganistana.
Obje su države članice proruskog vojnog saveza ODBK (Organizacija dogovora o kolektivnoj sigurnosti), nekoj vrsti ruske verzije NATO-a na postsovjetskom prostoru, i sve članice bi, prema statutu, trebalo da brane jedna drugu u slučaju napada.
Uz to, obe zemlje su politički nestabilne, bez obzira na to što Rahmon, koga zovu liderom nacije, vlada Tadžikistanom od 1994. godine, a u Kirgistanu se od raspada SSSR-a promenilo čak devet predsjednika, ali uglavnom u krvavim prevratima i državnim udarima.
Obje zemlje, pogotovo Tadžikistan, imaju problem sa islamskim fundamentalistima, pa je u Tadžikistanu nakon raspada SSSR-a trajao i građanski rat, a džihadisti su vrlo jaki pa je u toj zemlji primetan strah od povratka talibana na vlast u Afvanistanu, s kojim imaju dugu granicu i brojnu manjinu u toj zemlji.
I Tadžikistan i Kirgizija imaju dugu i više-manje neodređenu granicu, nešto manje od hiljadu kilometara, ali više od trećine je sporno, pa i kada se radi o tom kanalu za snabdevanje vodom, za koji u Dušanbeu tvrde da je ceo, još od sovjetskih vremena, pod njihovom kontrolom, mada se iz njega vodom napajaju i Kirgistan i obližnji Uzbekistan.
Uz to, sve tri zemlje međusobno imaju mnoge nerazrešene granične probleme, zaostale zbog čudno povučenih granica iz sovjetskih vremena, koje su dovodile i do čestih sukoba, pogroma i napetosti, pogotovo u regijama Fergana i Oš (u tim sukobima poginule su hiljade ljudi), a Tadžikistan i Uzbekistan spore se i oko hidrocentrale Farhad na reci Sirdarji.
Tako, recimo, između te tri zemlje postoji čak osam kriznih pograničnih tačaka, odnosno enklava u susednim državama - četiri ih ima Uzbekistan, tri Tadžikistan i jednu Kirgistan, pa svako malo buknu neredi i oružani sukobi oko tih spornih teritorija, zemlje su u stalnim napetostima, a često se to koristi i za unutrašnje političke kampanje.
Inače, Uzbekistan, kao ekonomski najmoćnija država regije (među prvim zemljama po proizvodnji pamuka i velikim zalihama zlata i urana), sa demografskim rastom među najvećima na svetu, ima ambiciju da postane regionalni lider. To je i Kazahstan koji kao najbogatija zemlja regije želi da ostvari veliki uticaj na tom području, koje pak Moskva smatra nekom vrstom svog postsovjetskog lena, ali Kina je na to područje izvršila veliki (ekonomski) proboj.
Tamošnji analitičari pribojavaju se eskalacije sukoba na tom području koje bi moglo izmaći kontroli, zbog despotskih režima koji tamo vladaju, uticaja moguće promjene vlasti u Avganistanu, suparništva Rusije i Kine u regiji, ali i nesrazmera u ekonomskom razvoju tamošnjih država te njihovih lokalnih ambicija da budu glavni igrači srednjeazijskog prostora.
Kurir.rs/Jutarnji list