Prvi maj 2021. godine ostaće u istoriji SAD poznat kao datum kada su Sjedinjene Američke Države krenule u povlačenje iz Avganistana i to pet meseci pre obeležavanja 20 godina od kada je vojska SAD započela vojnu intervenciju u ovoj zemlji, jer se u njoj krio lider terorističke organizacije Al Kaida Osama Bin Laden.
Uprkos naporima desetina hiljada američkih vojnika talibanski pokret koji je štitio Bin Ladena nije uništen, a vojska SAD i NATO koja je u ovoj zemlju stigla početkom 2002 nije uspela da zadrži pod kontrolom veći deo zemlje. Zapravo došli su u sličnu situaciju kao i Sovjetska armija 1989. pred povlačenja iz rata koji nisu mogli da dobiju. Da li je Avganistan zaista grobnica imperija pokušaćemo da damo odgovor na ovo pitanje kroz prikaz tri slučaja: Velike Britanije, Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država.
Za razumevanje onoga što se danas i što će se dešavati u budućnosti, kada Talibani verovatno ponovo krenu u rat protiv oslabljene vlasti u Kabulu, potrebno je pogledati u prošlost Avganistana i u ono što se tamo dešavalo.
Afganistan su želeli podjednako da imaju prema kraju 19 veka kao ruski car tako i britanski podkralj koji je stolovao u Indiji. Međutim Avganistanu su neprohodna utvrđenja (visoke planine) pomogle da koliko toliko izbegne osvajanje dve rivalske kolonijalne sile. U celoj prili najgore su prošli Britanci i to dva puta. Ono u čemu su ipak kolonijalen sile bilo je da mozaik rivalskih plemena od Paštuna, Tadžika, Uzbeka do Hazara (inače Mongoslkog porekla), Nuristanaca i Balustanaca bilo je da nijedan vladar na tronu ne ostane dugo na vlasti i da provalija između Kabula i sela nikada ne bude izbrisana.
Avganistan kao teritorija kontinuirano je naseljena već od paleolitika, a oko 500. Godine pre nove ere pripadao je velikoj perzijskoj državi. Posle toga Avganistanom su vladali različiti osvajači, koji su svaki na svoj način ostavili pečat u istoriji .Od 226. godine zapadni delovi Avganistana pripadali su perzijskoj državi Sasanida, a južni deo u 7 veku osvojili su Arapi, kada se kao vera počeo da širi islam. U 10 veku zaređali su se ustanci protiv kalifa , arapsko -indijski namesnici želeli su da steknu samostalnost u vladanju, pa se tako krajem tog veka u Ghazni osamostalio Subuktegin čija je dinastija vladala sve do 1186 godine na velikom području severne Indije, Badakshara, Turkistana i Perzije. Od kraja 12 veka vladaju različite dinastije među kojima se ističe Ghor i Kart, a zemlju često napadaju Mongoli i Tatari. Pravi državu Avgana, čije ime je poznato od 10 veka osnovao je posle ubistva persijskog šaha Nadira, Ahmed Šah Abdali 1747. Godine koji je u svojim pohodima dva puta osvojio Pundžab i Delhi.
Mnogo pre nego što je osnovana moderna država Avganistan za ovaj prostor u 18 i 19 veku bile su veoma zainteresovane stare imperijalističke sile carska Rusija i Velika Britanija, ali i Perzija koje su svaka na svoj način želele da dominiraju kako teritorijem, tako i Perzija. Razlog zašto su baš svi oni težili da kontrolišu Avganistan ležalo je u tome jer je Avganistan na prilazu Indijskom okeanu smatran interesnom sferom Rusije, ali i Britanija je težila istom cilju. Britanka imperija smatrala je da pošto je osvojila Indiju, prilazi koloniji moraju se osigurati u Heratu, malom avganistanskom hanu koji se smatrao vratima Indije. To je podstaklo obe zemlje da teže da ovladaju tim prostorom.
Perzija je bila prvi pretendant na ovladavanje tog prostora, a posebno na Herat. U tome podržavala ju je carska Rusija, kako bi odvratila pažnju Perzije od Kaspijskog regiona i Zakavkazja. Zbog toga Avganistan je pristao prvo da pravi sa Britanskom imeprijom inače svojim istočnim susedom kompromis, a pre svega sa britanskom istočnoindijskom kompanijom u vezi Peševara ( danas pripada državi Pakistan) i nastojao da uspostavi bar neke savezničke odnose sa Rusijom, radi lakšeg suprostavljanja pretenizjama Perzije prema Heratu.
Persijska vojska je 1838, godine uz pomoć Rusije izvršila opsadu Herata, što je Britanska imeprija shvatila kao neprijateljski akt, pa je zbog toga sa mora prepadom u Persijskom zaliu zauzela neka ostrva kako bi probala trampiti se za Herat. Perzijanci su zbog toga bili prinuđeni da se povuku.
Velika Britanija nije bila zadovoljna držanjem emira Kabula Dosta Mohamada i njegovom politikom sve većeg savezništva sa Rusijom. Uočivši kolika opasnost preti od ruskih pretenzija Britanija je pod izgovorom da štiti Herat objavila rat Avganistanu. Međutim, pravi razlog je bio obaranje s vlasti tadašnjeg emira Kabula i dovođenje novog koji bi Britaniji omogućio politilku i vojnu dominaciju nad Avganistanom.
Naredne 1839 britanske trupe zauzele su bile Kabul i dovele na vlast svog štićenika Šaha Šuja i učinili sve da pridobiju Herat na svoju stranu, ali u tome nisu uspele, jer se Herat i u takvoj situaciji približio Persiji.
Otpor Britancima polako je rastao i Britanci su svaki dan gubili i ugled i moć, ali i vlast, kao i dominaciju. Te 1842. Britanci su bili naterani da napuste zemlju, tada je i usledio masakr Britanskih vojnika.
Januara 1842. 16.500 vojnika od čega su njih 12.000 bili pratioci, a ostatak mešovita britansko-indijska vojska krenula je u povlačenje iz Kabula. Međutim na putu ka Džalalabadu na nekoliko mesta masakrirani su Britanci. Od 16.500 vojnika i pratilaca preživeo je lekar, koji je teško ranjne uspeo na poniju da stigne do kapija grada i obavesti da je vojska pobijena u napadima plemena.
Posle poraza Britanaca na vlast je došao Dost Mohamad Kan, koga su Britanci morali da priznaju za avganistanskog emira. Posle njegove smrti 1863. Za presto počinju da se bore njegov sin Sher Ali Kan i ostali sinovi i sinovci Dosta Mohamade gde su se Britanci upleli u čitavu priču. Krvave borbe za vlast trajale su do 1858. Avganistanci kojima je uspelo potući kako britanske tako i ruske carske snage u Avganistanu je trajao proces ujedinjenja, kada se javljaju pretenzije prema susednim teritorijama. Avganistan je posebno bio zainteresovan za Pundžab i priznao postojeće granice sa Kandaharom. Od tog ugovora Britanija je imala dvostruku korist jer je povratila izgubljene pozicije u Avganistanu i nutralisala ga za rat što je spremna protiv Perzije, a koji je izbio ipak dve godine kasnije.
Paralelno sa Avganistanom Britanija je još od 1850- tih godina počela da ojačava svoj uticaj u Persijskom zalivu sa čime su hteli da pogoršaju persijsko avganistanske odnose.
Diplomatskim manevrima i vojnim pritiscima Britanija je uspela da 1855 sa Avganistanom sklopi ugovor prema kome je on izgubio spoljnopolitičku nezavisnost, odrekao se pretenzija prema Pundžabu i priznao postojeće granice sa Kandaharom.
Pošto je Velika Britanija prekinula diplomatske odnose sa Rusijom i Francuskom 1885 godine, Britanska imeperija se odlučila na oružanu eskpediciju na persijsku obalu, kako bi primorala Perziju da se povuče iz Herata. Kada su prinudili Persijance da se povuku iz Herata,time je persijski šah nateran ugovorom da se obaveže da će poštovati nezavisnost Avganistana i Herata i da se neće mešati u njihove unutrašnje poslove i da pristaju na britansko posredovanje u rešavanju nesporazuma.
Britanci su vojno još jedmom ušli u Avganistan 1878. U Julu 1880, jedna britanska četa bila je iskasapljena od strane vođe Abd al Rahmana, koji postaje emir od Avganistana, koji za autonomiju u vlasti odrekao se spoljnjeg suvereniteta zemlje.
Na tom prostoru veliki rival Britanaca bila je carska Rusija, koja je težila da se širenjem teitorija na centralnu aziju i Daleki istok spreči osnivanje novig britanskih, franuskih i nemačkih kolonija . Veliki broj feudalnih država našao se pod šapom Moskve koja je podsticala plemenske sukobe u centralnoj Aziji .. Izjavu šefa ruske carske diplomatije Gorčakova , da se rusi ne mogu zaustaviti u postinjama Uzbekistana je protumačeno kod Britanaca kao pretenzija na Avganistan. Velika Britanija je ruski uticaj nastojala da ublaži politikom jačeg vezivanja Avganistana za sebe. Ali serija nemira koji su usledili u Indiji uticalo je na Britance da se pozabave sobom i svojim poslovima u koloniji, a ne Avganistanu. Carska Rusija predložila je da Avganistan bude neutralno područje u Centralnoj Aziji, ali Britanci su to odbili jer su u njemu imali već svoj uticaj.
Sporazumom iz 1869. Rusija se obavezala da će poštovati faktičku vlast u Avganistanu i njegov teritorijalni integritet, a Avganistan i Britanija su se obavezali da neće razvijati bilo kakve vojne ili ekonomske aktivnosti prema severu.
I Rusi su a Avganistancima imali vojni okršaj. Te 1885. Ruska vojska je pobedila avganistanske jedinice kojima su komandovali britanski oficir. Kriza je prebrođena obostranim ustupcima teritorije, a razgraničenje na terenu obavila je mešovito britansko-ruska komisija.
Borba veliki sila za podelu Azije završena je ruskim zauzimanjem Trkmenistana, britanskim porobljavanjem Avganistana. Tek 1907 Britanija i carska Rusija sporazumeme su se o svojim interesnim područjima u Aziji. Rusija je pristala da Avganistan postane britanska interesna sfera i njen protektorat.
U Prvom svetskom ratu Avganistan je ostao neutralna, a 1919. Usledio je oružani ustanak protiv Britanaca . Na to je veliki uticaj imala Oktobarska revolucija 1917 i pad osmanskog kalifata i formiranje sekularne Turske. Ta dva važna istorijska događaja imali su uticaj na Avganistanskog kralja Amanulaha .Besan zbog britanskog tuotrstva i okružen sa radikalnim intelektualcima koji su se okretali prema evropskim idejama prosvetiteljstva u Evropi uticalo je da mala elita okupi veliki deo naroda i 1919. Krene u rat sa Britancima, koji su u avgustu 19191. Priznali nezavisnost Avganistana. To je bio treći avganistansko-britanski rat.Ova pobeda nad Britancima omogućila je Amanulahu da 10 godina ostane na tronu i da se posveti reformi i modernizaciji zemlje.
Uspeh na bojnom polju AManulah je iskoristio da ideje Kamala Ataturka uvede i u Avganistan. Donet je novi avganistanski ustav koji je obećao opte pravo glasa . Da su taj ustav doneli Avganistan bi bio jedna od prvih džrava koja bi ženama dala opšte pravo glasa. Po Turskom modelu Aamanulah je poslao mlade Avganistance da se školuju u Evropi, muškarce je terao da obače evropska odela. Čak je i emisare poslao već u Boljšeičku Rusiju gde je Kominterna uzela zamah. Sa Sovjetskim Savezom 1921 sklopljen je bio ugovor o prijateljstvu, a 1926 još tesnije veze. Međutim na veze Kabula i Moskve nisu baš svi preterano gledali zadovoljno, pa je tako 1929. Britanija koju je sve to nerviralo, a posebno približavanje Bolješvika i Kominterne granicama britanske kolonije. Zbog toga Britanci odlučuju da smene AManulaha. U Nju Delhi kao svatenik dolazi pukovnik Tomas Edvard Lorens poznatiji kao Lorens od Arabije koji kao specijalni emisar Britanije odlazi u Avganistan i uz pomoć novca kupuje lojalnost plemena. Radikalne versko sveštenstvo, popularne Mule prevukao je na svoju stranu falsifikovanim fotografijama princeze Sorjae u nemoralnim položajima. Inače supruga kralja Amanulaha bila je poznata kao vatrena feministkinja koja se zalagala za prava žena, nosila zapadnu odeću i zalagala se za obrazovanje. Lažne fotografije su učinile svoje i Amanulah je u puču zbačen sa prestola. Ulsedio je kraći period nestabilnosti i unutrašnjih borbi, a pobedu je odneo general Nadir Kan koje je uzeo vlast i proglasio se 1930 kraljem. Međutim nije bio dugo na vlasti ubijen je 1933 dok je pokušao da sprovede reforme u zemlji.
Tad u Avganistan počinju da stižu Hitlerovi emisari i istraživači u potrazi za Arijevski korenima. Oni Avgansitanu obećavaju novac i kenomsku pomoć. Međutim na pritisak Britanije i Sovjetskog Saveza u jesen 1941 oni napuštaju zemlju. Uprkos tome Avganistan je po izbijanju Drugog svetskog rata odbio da se pridruži antihilerovoskoj kolaiciji, pa je tek 1946 postao član UN.
Završetkom drugog svetskog rata Avganistan je ušao u kraći period zatišija, koji je opet krajem 1960 tih narušila politička nestabilnost koja je posle Sovjetske intervencije se pretvorila u krvavi rat koji traje i danas.
Nastaviće se
Kurir.rs/A.Mlakar