Osvajač Svetskog prvenstva, Lige šampiona, nekoliko titula u Italiji priča samo za naše čitaoce
Čestitku za 18. rođendan Kuriru uputio je ekskluzivno i jedan od najboljih i najtrofejnijih svetskih fudbalskih trenera ikada – Marćelo Lipi. Legendarni Italijan bio je počastvovan našim pozivom, jer smo mu objasnili da smo najtiražniji, najčitaniji i najuticajniji medij u Srbiji. Za naš list Marćelo Lipi pričao je o svom poslu, iskustvima koje je stekao radeći sa Srbima kao i poseti Beogradu koji je na njega ostavio upečatljiv utisak. Ekskluzivno nam je otkrio da je imao poziv iz FSS da preuzme reprezentaciju Srbije.
Krajem oktobra 2020. rekli ste "adio" trenerskom poslu. Zašto? Šta je uslovilo takvu vašu odluku?
- Zato što više neću da budem trener!!! (smeh) Jednostavno. Ne želim više da se bavim tim poslom. Fudbal mi se i dalje sviđa, pratim ga, interesantan mi je, ali ideja da svaki dan idem sa trenerkom na teren, jednostavno me više ne ispunjava – bio je krajnje iskren na početku razgovora za Kurir Marćelo Lipi.
Šta planirate dalje da radite? Sigurno je da imate još mnogo toga da ponudite fudbalu.
- Planiram pre svega da uživam u životu. (smeh) Imam 73 godine, više nisam momak. (smeh) Fizički se osećam dobro i dalje se dobro nosim sa svim što me okružuje. Želim da uživam dok je tako, dok ne dobijem štap za hodanje. Bilo je dosta ponuda da treniram i dalje, ali ne želim više to da radim. Opet, ukoliko bi bila neka ideja savetodavnog karaktera, recimo za tehničkog direktora, o tome bih dobro razmislio.
Bili ste šampion sveta sa Italijom 2006, osvojili Ligu šampiona sa Juventusom, osvojili Azijsku Ligu šampiona 2013, bili pet puta prvak Italije... Koji su vam trofeji posebno dragi i zašto?
- Na tu temu ne može da se diskutuje. Imao sam sreću da sam osvojio maltene sva takmičenja u kojima sam učestvovao i koja postoje na svetu. Ali, ne postoje ništa to daje takvo zadovoljstvo kakvo je osvojiti Svetsko prvenstvo, slušajući himnu, ispod zastave i grba svoje zemlje. Bez ikakve diskusije Mundijal sa Italijom mi je najdraži trofej.
Šta nam možete reći o finalu Lige šampiona 1996. između Juventusa i Ajaksa? Odlučujući penal izveo je Srbin Vladimir Jugović.
- Jugović je bio veliki igrač! (nekoliko puta Lipi ponovlja reč „grande“ kada priča o Jugoviću) Igrao je za velike klubove. Snažan karakter, veliki znalac na terenu. Došao je u Juventus na moje insistiranje iz Sampdorije, iste sezone kao i Pavel Nedved. Njih dvojica su bili ključni igrači za pobedu nad Ajaksom u finalu i osvajanje Lige šampiona. Koliko sam verovao Jugoviću najbolje govori podatak da sam mu poverio da puca odlučujući penal. Znao sam da me neće izneveriti i da će dati gol.
Radili ste sa dosta fudbalera iz Srbije u karijeri, ko je od njih na vas ostavio poseban utisak?
- Mnogo poštujem srpske fudbalere, ali kada sam radio u Italiji, meni su svi igrači sa prostora bivše Jugoslavije bili isti. Nisam video razliku između igrača sa prostora bivše Jugoslavije, mada su mi neki od njih skretali pažnju sa su Srbi, ili Hrvati. Radio sam sa mnogo njih, ali poseban utisak ostavili su Mihajlović i Jugović od Srba, te Jarni i Bokšić koji nisu Srbi. (smeh) Opet ponavljam, meni su bili isti (upotrebljava izraz „Slavi“ što je italijanski naziv za Jugoslovene), zbog mentaliteta i njihovih karaktera.
Šta mislite o Siniši Mihajloviću kao treneru i tome šta mu se desilo u protekle dve godine?
- Pobednik! Rođeni pobednik! Trener velikog karaktera, velikog znanja, koji ume da uđe u glave igrača. Malo je onih koji to rade tako dobro kao Siniša. Trudi se da napravi nešto dobro u Bolonji i daje sve do sebe da ojača ekipu. Bolonja je lepa sredina za rad i verujem da Mihajlović tamo može uraditi nešto veliko, naravno, ako uprava kluba isprati njegove ambicije.
Dejan Stanković, još jedan Srbin koji se proslavio u Italiji, uspešno radi kao trener Crvene zvezde. Kako biste njega ocenili?
- Video sam kako je vodio utakmice Crvene zvezde protiv Milana. I sve je to delovalo baš kako treba. Ide Dejan dobro, uzlaznom linijom. Stanković je jedan od mladih trenera koji je stekao veliko internacionalno iskustvo igrajući u Italiji. Jasno zna šta je potrebno imati i preneti igračima. To imaju samo veliki treneri. Deluje mi da je Dejan predodređen da napravi veliku karijeru.
Šta mislite o novom selektoru fudbalske reprezentacije Srbije Draganu Stojkoviću? Ako se ne varam, radili ste u isto vreme u Kini.
- Ha, ha, ha... Sjajan čovek! Radili smo u istom gradu u Kini, u Gvangdžou. Svake nedelje smo se viđali na večerama, družili smo se. Ima veliku i divnu porodicu. Vrlo simpatična osoba, odličan trener, ali skoro uvek sam ga pobeđivao. (smeh) Šalu na stranu. Nagovestio mi je da će postati selektor Srbije. Mislim da je bio sa porodicom u Majamiju, kada smo se čuli i kada smo o tome pričali. I bio je presrećan zbog toga, što jasno govori koliko mu je stalo do tog posla. Razumem ga, i ja sam se najbolje osećao kada sam bio selektor Italije.
Italija je kao fudbalska zemlja oblikovala velikog srpskog fudbalskog stručnjaka Vujadina Boškova. Sretali ste se sa njim. Kako ga pamtite?
- Radio sam 18 godina u Sampdoriji i više nego dobro pamtim Boškova. Bio je vrhunski trener, inteligentna osoba i veliki pedagog. Sa Sampdorijom je uradio neverovatne stvari. Igrali su finale Lige šampiona, osvojili su titulu u Italiji, jedinu koju klub ima... To su bile u to vreme nezamislive stvari, za jedan tako mali klub. Bio je čovek koji je radio nešto što je u tom trenutku predstavljalo čudo.
Napisali ste knjigu "Igra ideja – razmišljanja i strast uz aut liniju" , šta nam možete reći o njoj?
- Hvala vam. Napisao sam ukupno tri knjige. Prva je „Moj fudbal, moj Juventus“, za period proveden u Juveu. Druga knjiga je bila više filozofska, baš ta koju ste pomenuli „Igra ideja“, tu se govori najviše o svim zamislima koje sam imao kao trener, kako sam doživeo fudbal, šta bi trebalo preneti igračima i ljudima. U Kini smo preveli tu knjigu, onda možeš da zamisliš koliki je bio tiraž i koliko smo primeraka prodali. (smeh)
Trenirali ste velike fudbalske zvezde poput Bađa, Zidana, Pirla, Totija, Ronalda, Vijerija, Bufona... Ko je od njih na vas ostavio najveći utisak?
- Od svih igrača aposlutno najveći, a trenirao sam ih baš mnogo - svakako Zinedin Zidan! Bilo je lako raditi sa njim. Pre svega zato što je veliki čovek, a onda i veliki fudbaler.
Bili ste pre nekoliko godina gost Srbije i Beograda. Po čemu pamtite naš glavni grad i našu zemlju? Koja vam je prva asocijacija na Srbiju?
- Pozvao me je Siniša Mihajlović, da budem predavač na školi za trenere. Bio sam i na večeri sa tadašnjim predsednikom. Nekoliko dana sam bio gost Beograda, stvarno mi je bilo lepo. Vrhunsko iskustvo za mene, Beograd je mnogo lep grad. Ostavio je utisak na mene, odlazili smo na Dunav, na večere, posetili tvrđavu Kalemegdan. U Beogradu sam bio i gost mog dragog prijatelja Voje Dragovića. Ima jedan sjajan restoran u centru grada, mislim da se zove „Polet“, tamo su mnogo dobri riblji specijaliteti. Planiram da u skorije vreme opet dođem u Beograd. Čuo sam se se brzo razvija, da se mnogo gradi i to me posebno raduje.
Tokom karijere, da li ste imali ponudu da radite u Srbiji, konkretno kao selektor naše reprezentacije?
- Da, imao sam! Nedavno. Dobio sam poziv. Ali, već sam rekao da mi je dosta trenerskog posla.
Koji nadimak vam se više sviđa "Genijalac sa cigarom, koji je pokorio svet" ili "Najveći Mister italijanskog fudbala"?
- Ha, ha, ha. Nijedan od ta dva nadimak. Ja sam Mister Marćelo. Ili kraće „MM“. (smeh)
Šta mislite o pandemije virusa korona koji je zaustavio celu planetu, a napravio ogromnu štetu fudbalu i oterao publiku sa stadiona?
- Kad se dese ovakva zla na svetu, kakvo je korona, onda tu nema šta mnogo da se radi. Sve postane veoma teško. Jedino što je važno je da ljudi sačuvaju svoj mir. Ovo je velika katastrofa koja je zadesila celu planetu. Nadam se da će proći što pre – zaključio je razgovor za Kurir Marćelo Lipi.
Kurir sport / Aleksandar Radonić