Nasina sonda Parker je tokom bliskog preleta pored Venere u julu 2020. otkrila nešto neobično. Dok se nalazila na samo 833 kilometra iznad površine te planete, zabeležila je radio signal niske frekvencije koji je dolazio iz Venerine atmosfere.
Za sve one koji su pomislili da se radi o otkriću radio signala neke vanzemaljske civilizacije koja se skriva ispod gustih oblaka te planete sledi razočarenje. Sonda Parker je, naime, uočila signal prirodnog porekla, ali to ne znači da to nije zanimljivo. Ovo otkriće je potvrdilo da ciklusi naše zvezde utiču na atmosferu Venere.
Ovo je prvi put u gotovo tri decenije da je neka svemirska letelica uspela da očita direktna merenja Venerine gornje atmosfere. Podaci koje je prikupila daju nam novo razumevanje kako se Venera menja zbog cikličkih promena na Suncu.
"Bio sam neverovatno uzbuđen kada sam primio nove podatke sa Venere", rekao je astronom Glin Kolinson iz Nasinog instituta Godard Spejs Flajt Centar, a prenosi "Sajens Alert" (Science Alert).
Paklena planeta
Venera je fascinantan svet za nas Zemljane. Po veličini i sastavu nalikuje našoj planeti, ima čak i atmosferu. S druge strane, to je otrovno i pakleno užareno telo koje je verovatno potpuno negostoljubivo za razvoj života kakav poznajemo.
Svemirske agencije nisu slale puno misija na tu planetu. Nema puno smisla slati landere ili rovere jer ne mogu da prežive na površini koja "ključa" na 462 stepena. Problematično je i slanje letelica u Venerinu orbitu zbog njenih neverovatno gustih oblaka punih ugljenik dioksida i sumporne kiseline.
Iako Venera nije najbliža planeta Suncu, tu poziciju drži Merkur, svejedno je najtoplija u Sunčevom sastavu. Njena gusta atmosfera puna staklenih gasova zarobljava i zadržava toplinu, pa je ona na površini užarenija od Merkura - na njoj se metali poput olova otapaju i postaju lokve rastopljene metalne tekućine.
Sonda Parker se pored Venere našla sasvim slučajno, odnosno njena misija nije imala nikakve veze sa tom planetom. Kako bi mogla što više da se približi Suncu i istražuje misterije naše zvezde, sonda se koristila Venerom kao gravitacijskom praćkom, odnosno, koristila je njenu gravitaciju kako bi promenila svoju brzinu i putanju.
Na jednom od tih preleta, instrumenti sonde zabeležili su radio signal. Kolinson je primetio nešto neobično unutar signala, ali nije mogao odmah da dokuči o čemu se radi.
"Kada sam se sutradan probudio, pomislio sam: 'O moj bože, znam šta je ovo!'", kazao je Kolinson.
Sličan signal uočila je sonda Galileo kada je prolazila kroz jonosfere Jupiterovih meseca - slojeve atmosfere koje takođe imamo na Zemlji, ali i Marsu. Jonosfera je zapravo jonizovani sloj u atmosferi neke planete.
Uticaj solarnih ciklusa
Kada su naučnici shvatili o kakvom se signalu radi, iskoristili su ga za izračunavanje gustoće jonosfere Venere i usporedili podatke sa poslednjim direktnim merenjima iz 1992. godine. Otkrili su nešto zanimljivo - jonosfera je u novim merenjima bila za jedan red veličine ređa nego 1992. godine.
Stručnjaci smatraju da je ovaj proces povezan sa solarnim ciklusima. Svakih 11 godina Sunčevi polovi zamenjuju mesta; jug postaje sever, a sever postaje jug. Nije jasno šta pokreće te cikluse, ali znamo da se polovi menjaju kada je magnetsko polje naše zvezde najslabije.
Budući da solarne aktivnosti poput sunčevih pega (privremenih regija jakih magnetskih polja) ili koronalnog izbacivanja mase (izbacivanje plazme) ovise o Sunčevom magnetskom polju, ove faze nazivamo solarnim minimumom i solarnim maksimumom.
Merenja sa Zemlje pokazala su da se jonosfera Venere menjala sinhronizovano sa solarnim ciklusima - postajala je gušća sa solarnim maksimumom i ređa sa solarnim minimumom. Ipak, naučnici to nisu mogli da potvrde bez direktnih merenja.
Zato je ovo otkriće toliko zanimljivo. Merenja iz 1992. napravljena su u vreme blizu solarnog maksimuma, a merenja 2020. blizu solarnog minimuma. Oba merenja su bila u skladu s merenjima na Zemlji.
Dva glavna objašnjenja
Za sada nije sasvim jasno zašto solarni ciklus ima takav učinak na Venerinu jonosferu, ali postoje dve vodeće teorije.
Jedna je da se gornja granica jonosfere tokom solarnog minimuma spušta na nižu nadmorsku visinu, što sprečava protok jonizovanih atoma s dnevne na noćnu stranu, a što pak rezultira ređom noćnom jonosferom. Prema drugoj teoriji, jonosfera Venere za vreme solarnog minimuma brže ističe u svemir.
Podaci sa sonde Parker ne mogu isključiti nijedan od ovih mehanizama, ali se naučnici nadaju da bi buduće misije i posmatranja mogle da razjasne šta se tu tačno događa.
Kurir.rs/Index.hr