Eto ti kakve sam sreće. Umesto da se u svetu neđelju namestim pred televizor, ja - pogrešno misleći da će „Utisak“ nastaviti tradiciju repetitivnosti, palamuđenja na prazno i teške dosade - izašao s drugarima u kafanicu. Posle čujem - u „Utisku“ bio rusvaj. Oliverinoj mečki na rupu te večeri su, kako se naknadno obavestih, istrčali Guzijan Jeremić, Aleksandar Šapić i Slobo Georgijev, kojim redosledom ne znam. Cinik bi rekao sukob titana. Neki još veći cinik bi ga ispravio i rekao - sukob Titanika.
Ako „Utisak“ nisam pogledao pukim slučajem, svečanu akademiju povodom Dana pobede namerno nisam gledao. Šesto čulo, koje me retko vara, došapnulo mi je da će ta priredba biti laička varijanta svečane akademije povodom 800 godina autokefalnosti SPC, održane onomad u Svetom Sava centru, što će reči parada pompeznog kiča i trogatlenog šunda.
Ali ako ja nisam gledao TV prenos, mnogi su ga gledali i osim scenariste, režisera, učenika i grupe onih koji imaju računa (ili su plaćeni) da im se sv. akademija svidi, svi ostali su jednodušni u oceni da je akademija „skandal“, „fijasko“, „rehabilitacija Ljotića“ itd. Najviše ibretenija je izazvalo recitovanje pesama Momčila Nastasijevića koje je Ljotićev Zbor svojevremeno prepravio u koračnice.
Istoričar Dejan Ristić, koji je bio u nekakvom priredbinom odboru, izjavio je da u tome nema ništa sporno. „U pitanju su stihovi Momčila Nastasijevića, jednog od najznačajnijeg srpskih i evropskih pesnika 20. veka, koji ni na koji način nemaju veze s Ljotićem. Niti je Nastasijević bio ljotićevac, niti su ti stihovi inspirisani događajima iz Drugog svetskog rata.“
Ristić je, kao i Krle22, polovično u pravu. Nastasijević jeste veoma, veoma veliki (i stoga gotovo zaboravljen) srpski pesnik, ali je pre rata bio blizak sa Mitom Ljotićem, što, međutim, ni po kom osnovu, naročito ne poetskom, ne baca senku na njegov lik. Budući da je Nastasijević umro 1938, ni tehnički nije mogao imati nikakve veze sa zboraškim prljavim poslovima i danima.
Nisu tu, dakle, sporni Nastasijević i njegova poezija, nego zloupotreba. Lepo je neko primetio da je svastika - iliti kukasti krst - do pojave nacizma bila simbol života, ali da je - nakon što je oskrnavljena promenom smera krakova i nakon što su pod tim znamenjem počinjena neopisiva zverstva - izbačena iz javne upotrebe. Naopaki smisao nacizma i njegovih derivata u suštini se i svodi na kontrainicijaciju, na profanaciju svetog, na srozavanje svega što se može srozati.
Neka, dakle, Nastasijevićeve pesme, koje su poslužile kao tekst za zborašku koračnicu, ostanu u knjigama - mada će ih malo ko pročitati - ali ih zbog napred pomenutih razloga ne treba javno recitovati prigodom proslava pobede nad fašizmom. Inkriminsane pesme su inače ubedljivo najslabije u Nastasijevićevom opusu, ali znamo gvozdeno pravilo da srpske pseudoelite uvek izabiraju najogre. Ima još jedno pravilo. Ko nije hteo da sluša Ðinđića, slušaće Ljotića.