Neko je na društvenim mrežama, povodom Dana pobede nad fašizmom, napisao da se u Srbiji obeležava događaj koji nije u vezi s Prvim svetskim ratom, što zbunjuje građane i potpuno je neuobičajeno za naše prilike. I zaista, Srbija se već duže vremena ponaša kao da nije učestvovala na pobedničkoj strani tokom Drugog svetskog rata, kao da taj rat nije postojao, kao da ta najsvetlija točka u našoj istoriji uopšte nije odredila ono što mi danas jesmo, kao da ne treba da se klanjamo svim našim precima koji su bili na pravoj strani i koji su ustali protiv najvećeg zla koje je planeta u svojoj istoriji videla i kao da žrtve tog rata ne treba da poštujemo koliko i one iz Prvog svetskog rata. Naprotiv, sve što je do sada radila, Srbija je radila u pravcu toga da ovu našu slavnu istoriju izmeni, relativizuje, nađe milion nijansi između dobra i zla i antifašistički pokret nacionalizuje.
Tako je i zvanična akademija povodom Dana pobede, emitovana na Radio-televiziji Srbije, šokirala javnost zbog izrazito nacionalističkog karaktera koji je imala, konstantnog nipodaštavanje narodnooslobodilačke borbe, negiranja postojanja jugoslovenskog antifašističkog pokreta, forsiranja tobožnje ravnopravnosti dva antifašistička pokreta i, najskandaloznije od svega, čak šest Ljotićevih koračnica koje su pratile ceo program. Govori najviših zvaničnika bili su vešto povezani sa ratovima devedesetih, situacijom u kojoj se srpski narod nalazi danas u regionu i pokušajima da se izazove mržnja prema drugim narodima s kojima delimo životni prostor. Tito je pomenut samo jednom, i to u negativnom kontekstu, a partizani samo u dva govora, iako su oni ti koji su ovu zemlju oslobodili od fašista, zaustavili fašizam i zaslužili zahvalnost generacija koje dolaze.
Ovaj revizionizam i prekrajanje istorije državni su projekat mnogih zemalja regiona i treba ih sagledati u širem političkom kontekstu. Samo takav odnos prema prošlosti omogućava pojave non-pejpera, prekrajanje granica, stalno huškanje ljudi jednih na druge i održavanje stalno tinjajućih i neprekidnih konflikata u kojima je samo važno kolike su nam države, a ne kakve su i kakav život pružaju svojim građanima. Samo tako naše političke elite mogu da se održavaju na vlasti ili da na nju dolaze, samo nudeći jeftinu demagogiju umesto suštine, patetiku umesto suočavanja sa prošlošću, sukobe umesto saradnje i mržnju umesto budućnosti. Nekome se možda čini nevažno šta je bilo u nekakvom ratu od pre 76 godina. Pojedini će reći da treba da prošlost ostavimo iza sebe i da nije bitno ko je bio na kojoj strani. Oni kojima to nije bitno upravo su oni koji su bili na pogrešnoj strani, na onoj koja je čekala, kalkulisala, sarađivala sa fašistima, služila im i nudila im pomoć u sprovođenju genocida i najstrašnijih zločina koje je svet video. Oni koji to govore, ne rade to da bi prošlost zaboravili, nego da bi je izmenili i tako izmenjenu zloupotrebili za svoje sadašnje, kao i uvek, prizemne ciljeve koji bez izuzetka vode ličnom bogaćenju. Oni koji to govore, rade to da bi nas opet uvukli u sukobe, mržnju i podele. Zato ne samo da je bitno, čak i nakon svih ovih godina, nego nikada, ali zaista nikada ne smemo to zaboraviti. Onog momenta kada zaboravimo, zaboravićemo i ko smo.