Tuvinci žive u prostranim šatorima koji spajaju tri elementa: zemlju (tlo koje je ogoljeno), vatru (u centru šatora se nalazi peć ili šporet) i vazduh (krov je uvek malo otvoren na vrhu)
Prateći današnju granicu Rusije s Mongolijom došao sam u Republiku Tuvu, nepreglednu teritoriju stepe i planina ispresecanu rekama.
Meštani su mi govorili kako je njihova oblast mala - jedva dva puta veća od Srbije! Tu živi samo 310.000 ljudi. Stanovnici su većinom Tuvinci, kulturološki bliski Mongolima, ali turskih korena.
Poštanske marke
Posle Oktobarske revolucije Tuva je bila nezavisna republika i, posredstvom filatelije, koja je moj hobi, prvi put sam čuo za nju. Pored markica imali su i svoj novac, koji je sada izuzetna retkost. Njihova religija je mešavina budizma i prastarog šamanizma. Nacionalni ponos je specijalna vrsta tuvinske borbe u kojoj je gubitnik dužan da otpleše poseban ples. Oni koji nisu vični ringu bave se neobičnim vrstama pevanja. Iz dubine grla ispuštaju mešavinu visokih i niskih tonova ili pak pevaju narodne epove jednolično dubokim tonom, koji mi je delovao kao pevanje kroz dug izdisaj podrigivanja. Zvuk koji ispuštaju je fantastičan, kao da dolazi iz dubina nekih drugih svetova.
Sprijateljio sam se sa jednom šamankom koja je radila u tuvanskom Domu kulture. Da pomogne mom putešestviju, odlučila je da besplatno sprovede ceremoniju pročišćenja i zaštite na putu. Postavila me je na stolicu i obukla svoj šarenoliki kostim s dugačkim perjanicama na kapi i mnogobrojnim simbolima i šarama na plavoj odeždi. Počela je da kruži oko mene lupajući u bubanj. Njena duša i glas su u duetu zapevali neke tamne melodije. Da bi sve loše stvari i duhove oterala od mene, uzela je ogroman bič i počela da me šiba po leđima, simbolično ih terajući! Posle toga je uzela ogromnu prepariranu medveđu šapu sa sve kandžama i njome me grebla po čelu i grudima. Bol koji sam osetio i šare od biča koje su mi se ocrtavale po leđima uopšte nisu bili simbolični. Na kraju je rešila da posveti pažnju i mom prevoznom sredstvu. Ušla je u „ladu“ sa zapaljenim travkama i lišćem svetog drveta kedra. Strepeo sam da mi ne zapali kola dok ju je ikona Svetog Nikolaja koju držim kod volana zapanjeno posmatrala.
Tuvinci upražnjavaju tibetanski budizam, što znači da je dalaj lama njihov duhovni vođa. Tokom devedesetih godina dolazio je da obiđe vernike. Od tada se njegove fotografije nalaze svuda. Čak sam i na zidu kancelarije državnih službenika, pored nasmešenog Putina, viđao kako visi nasmejan i dalaj lama!
Kurgani
Stepa i planine centralne Azije zavičaj su turskih plemena od kojih su nastali i Tuvinci. Oni su po okolnim brdima rasuli bezbroj kamenih znamenja i petroglifa kao spomen na pretke ili istaknute generale i vojnike. To je bilo tako davno da moderna nauka jedva okvirno može da odgonetne pre koliko milenijuma su postavljeni. Ovde vreme u prostoru i prostor u vremenu izmešani teku, isprepletani daljinama. Ponekad mi se pak čini kao da je vreme ustuknulo pred ovolikim prostranstvom. Jedan pastir, dok je terao krdo konja u beskraj na pašu, reče mi da je ovde nekada davno vreme u svojoj brzini proticanja pokušalo da proguta sve, ali se zagrcnulo veličinom sibirskog prostranstva i, tako zagrcnuto, stalo. U takvom kružoku večnosti prostor krase i razdiru bezbrojni kurgani, grobnice hrabrih vojskovođa, brzih konjanika i ljudi neustrašivih koliko i mesto na kom su živeli.
Najveći kurgan je bio sagrađen u obliku piramide i bio je visok 16 metara. Sa vojskovođom - ili carem - sahranjene su i njegove sluge, ubijene kako bi mu na drugom svetu večno služile. Pored kurgana nalazi se bezbroj uspravno postavljenih kamenih ploča raznih veličina, oblika i boja. One su tu da podsete na sve one manje bitne vojnike, oficire, vojne kuvare i dame noći. Ova znamenja ponekad stoje usamljena kao tragovi života u obližnjoj pustinji Gobi, a ponekad su grupisana kao na kakvom prelu u grupama. Neki su mali i jedva vidljivi dok drugi paraju oblake i preko sedam metara u visinu. Kada se jedan kamen postavi da čvrsto stoji u pustinji, vreme mu ne može ništa. Postaje deo prirode i niko ga neće dirati hiljadama godina.
Život u šatorima
Tuvinci su nomadi i žive u prostranim šatorima koji spajaju tri elementa: zemlju (tlo koje je ogoljeno), vatru (u centru šatora se nalazi peć ili šporet) i vazduh (krov je uvek malo otvoren na vrhu). U takvom pokretnom domu sam noćio kada me je pozvao čuvar jednog od najvećih kurgana da mu se pridružim u ispijanju alkoholnog mleka. Tuvinci su poznati po agresivnosti, posebno kad popiju, pa je na zapadu republike i više od 90 odsto stanovništva bilo u dužoj poseti zatvoru. Dobroćudni direktor muzeja i profesor u školi sa kojim sam obilazio stotine kamenih spomenika drevnih naroda mi je, brinući se za moju bezbednost, dozvolio da noćim u prostorijama škole. Mlada profesorica poznatog ruskog baleta me je začuđena našla na podu sale za vežbu balerina i pozvala me da noćim u njenom domu.
U glavnom gradu Kizilu upoznao sam profesionalnog boksera s nadimkom Biron. Tokom devedesetih godina bio je sa ruskim trupama u Tadžikistanu. Tada ta država nije imala vojsku, već je ruska armija obezbeđivala red i mir. Ratovali su sa talibanima svakodnevno, pokušavajući da spreče trgovinu drogom. Međutim, kako mi je novi prijatelj pričao, taj konflikt zvanično nije evidentiran kao ratno stanje, pa se ni nastradali vojnici ne smatraju veteranima, iako „nas mudžahedini nisu ništa manje ubijali nego vojnike u Čečeniji“. Zaista, o tom konfliktu se malo zna. Kada su se vratili svojim domovima, preko Moskve, na aerodromu ruske prestonice dočekali su ih demonstranti - pacifisti. Razočarani što nikog nije briga za pakao kroz koji su prošli, već ih zbog toga i napadaju, grupa snažnih i hrabrih boraca obrušila se na nejaku mladost pacifičkog pokreta i slomila im mnogo više od duha.
Borbe pasa
Moj novi prijatelj mi je pokazivao mnoštvo fotografija i govorio kako je mislio da će prvi put kad ubije čoveka osećati grižu savesti. Umesto toga, osećao je sreću što je on preživeo. Adrenalin kao droga udara u glavu i kada je poslat kući, nije mogao da se navikne na mir i ravnodušnost ljudi. Mnogi ratnici tada postaju alkoholičari ili probisveti, razočarani i poremećeni u svom bolu i ožiljcima. Njegova nesmirena duša vapila je za novim ratom i on se sa drugovima uputio u Jugoslaviju 1999. godine. Upoznao sam čak troje državljana Rusije samo tokom jednog putovanja, slučajno, usput, koji su u Srbiju došli kao dobrovoljci te godine. Ovog boksera je neko „otkucao“ i Ukrajinci su ga vratili sa granice. Naselio se u Tuvi i umesto na ratištu isprobao je sebe u, kako kaže, još težim, bračnim vodama. Oženjen Ruskinjom, poverio mi se da njegova žena ume da bude gora od najljućeg mudžahedina i nežnija od svakog bolničara. Omiljeni hobi mu je organizovanje borbi pasa. Pokazao mi je časopise o tome koje skuplja, a na moje iznenađenje, na naslovnoj strani sa krvožednim ljubimcem, šampionom, našli su se Srbi iz Bosne.
Mnogobrojne ožiljke po telu zadobio je baš ovde, kod kuće, u kafanskim tučama. Priča se protegla dugo u noć, govorio je o devedesetim kada su mnogi i u Tuvi maštali nezavisnost. A ja sam bio srećan jer sam jedan od retkih koji je posetio ove predele, pošto su čitavih pedeset godina prethodno bili zona u kojoj je bilo zabranjeno turistima da zađu. Šume i reke, prostrane tajge i nebo ne mare za bol ljudi. One žive i svojom lepotom blistaju u svim pravcima, podjednako ka svemiru i ka središtu Zemlje, ka bolnom Bironu i balerinama koje čak i u dalekoj Tuvi vežbaju najlepše pokrete.
Viktor Lazić