DUŠAN VLAHOVIĆ OTVORIO DUŠU KURIRU: Nemam druge države do Srbije, za nju igram srcem i dušom, ostalo je profesionalizam!
Napadač Fjorentine koji je sa 21 golom rekorder Serije A, otvorio dušu i pričao o životu u Italiji, odnosu sa selektorom, Partizanu i Crvenoj zvezdi
Dušan Vlahović je fudbaler koji je definitvno obeležio fudbalsku sezonu koja se bliži kraju. Svojim golgeterskim umećem zapalio je Seriju A, postavio neke nove rekorde, a italijanski novinari ga sa pravom kuju u nebesa. Bez obzira na veliku slavu i ogroman pritisak koji trpi, Dušan Vlahović ostao je skroman i staložen srpski mladić, gladan uspeha na fudbalskom terenu, što najbolje odslikava njegov karakter.
Za Kurir pričao je o Fjorentini, rekordima, uzorima, životu u Italiji, ponosu što igra za Srbiju, odnosu sa selektorom Draganom Stojkovićem, treneru Ivanu Tomiću, Partizanu, čak i Crvenoj zvezdi...
Sjajna sezona je iza vas dali ste 21 gol, što je novi rekord u Seriji A. Kako se borite sa pritiskom javnosti?
- Iskren da budem, nije lako, biće sve teže i teže, jer treba nastaviti u istom ritmu. Najbitnije je igrati i davati golove. Sve ispod ovoga što sam dosad uradio, ne bi bilo dobro. Liga je teška, početak nije bio lak, ali je dolazak Ćezarea Prandelija na mesto trenera Fjorentine meni mnogo pomogao. Dao mi je konstantnost, minutažu i poverenje, a to je bilo ključno za mene. Nikada nisam prestajao da verujem u sebe. Radim i dalje žestoko. Dao sam 21 gol i želim da ih dam još više do kraja prvenstva - počeo je razgovor za Kurir Dušan Vlahović.
Prija li vam pažnja italijanske, ali i srpske javnosti?
- Ne predstavlja mi problem. Dati intervju, biti na usluzi medijima, to smatram kao neku dozu sopstvene odgovornosti. Trudim se da sve i ne čitam, ali gotovo svaki tekst dolazi do mene (smeh). Šalju mi drugari šta se piše, posebno u Srbiji. Prija pažnja, ali treba biti svega svestan i realan. Nisam uradio ništa i bilo bi pogubno da mislim drugačije.
Mediji iz Firence porede vas sa Gabrijelom Batistutom, a vi ste uvek isticali da ste se ugledali na Zlatana Ibrahimovića.
- Uvek sam pričao da je Zlatan moj uzor, a poređenje je nešto drugo. Kada me neko poredi sa njim ili Batistutom to predstavlja veliku odgovornost i teret za mene. To je mač sa dve oštrice, jer ne bih smeo da umislim da sam nešto uradio. Ne obazirem se previše na sve to, već na ono što me čeka. Jesam dao 21 gol, ali može da bude još bolje. Svaki trening i utakmica je jedno novo dokazivanje. Uvek treba težiti da postigneš što više moguće. Želim da stalno budem gladan uspeha, da testiram svoje limite.
Uvek ste dostupni i spremni na razgovor sa novinarima, za razliku od većine svojih kolega zemljaka. Kako?
- Svako od nas treba da radi svoj posao. Vi mene kontaktirate zbog ljudi, zbog javnosti, nekoga ko prati moje igre. Mislim da u celoj priči ja nisam uopšte bitan, ali osećam poštovanje i obavezu prema vama novinarima, ali i svim ostalim ljudima koji me prate i koji bi voleli da pročitaju nešto o meni. Stvarno sam svima zahvalan kada me zovu. Ne mislim da sam Bogom dan, ja sam dete koje tek treba da uradi nešto u životu. I moji zemljaci, saigrači iz reprezentacije su sjajni ljudi i lepo vaspitani. Ne bismo bili tu gde jesmo, da je drugačije.
Setite li se danas prvih meseci u Fjorentini, igranja u primaveri, učenja jezika, mnogih odricanja?
- Sećam se svega. I prođe me jeza. (smeh) Bio sam daleko od kuće, ali sam imao sreću što je porodica uvek bila uz mene. Oni su uvek na prvom mestu. Nikola Milenković mi je mnogo pomogao, došao je godinu dana pre mene. Jezik sam se trudio da savladam što pre. To je osnovna kultura za svakog stranca kada dođe. I Italijani su na to gledali sa poštovanjem. U primaveru sam otišao jer sam bio svestan da nisam za prvi tim. Zato sam hteo da igram. Bio je to odličan potez. Ne treba zaboraviti da sam u Fjorentinu došao iz Partizana, gde nisam igrao godinu i po dana.
Kako gledate na to što vas italijanski mediji sele u Juventus, Milan, Romu, Liverpul, Dortmund? I kažu da vredite 80 miliona evra.
- Ključnu ulogu u svemu igra to, kako razmišljaš. Ja sam igrač Fjorentine, imam ugovor sa njima. Razmišljam samo da igram što bolje, da treniram više od ostalih, ponašam se u skladu sa obavezama kako dolikuje reprezentativcu Srbije. Moj fokus je na utakmicama, a ne na nekim drugim klubovima ili novcu. To su sve lepe stvari koje prijaju uhu, ali to ne menja ništa u mojoj glavi, sem podstreka i davanja vetra u leđa da radim sve još bolje. Iskreno ne razmišljam o budućnosti. Samo sadašnjost i ono što je sledeće, a to je prva naredna utakmica.
Da li biste voleli da ostanete u Seriji A, ili bi da se okušate u nekoj drugoj jakoj ligi?
- Mlad sam, ako Bog da i sve bude bilo kako treba, da me posluži zdravlje. Godine su preda mnom. Da li će biti u Seriji A ili negde drugde, videćemo. Bitno je da pružam zadovoljavajuće partije. Nikad ne reci nikad. Meni je lepo u Seriji A, možda ostanem do kraja života u Italiji, a možda odem negde drugde. (smeh)
Šta mislite o Erlingu Halandu?
- Nismo se upoznali, iako smo bili na suprotnim stranama u duelu Srbije i Norveške u baražu Lige nacije. Doduše, ja nisam igrao. Dečko daje golove, ozbiljan igrač, jedan od najvećih talenata na svetu, blistava karijera je pred njim. Razmišljam o sebi i nadam se da ćemo odigrati dosta utakmica jedan protiv drugoga. Moja želja je da se nadmećemo, da vidimo kako stojimo.
U reprezentaciji ste dobili poverenje selektora Dragana Stojkovića. Koliko vam to znači?
- Mister, uh, uh... Bio sam mali kada je on igrao, praktično nisam bio rođen. Pričali su mi o njemu kakav je vanserijski fudbaler bio. Upoznali smo se na prvom okupljanju, objasnio nam je svima šta znači reprezentacija i šta znači igrati za svoju zemlju, šta mi predstavljamo naciji. Prihvatili smo sve njegove sugestije. Vratio je kult reprezentacije, napravio dobru atmosferu. Iskreno ću vam reći, jedva čekam da se ponovo okupimo i da igramo za Srbiju. Ja sam među najmlađima, ne bih da se pravim pametan, ali moje mišljenje je da se svi osećamo fantastično u srpskoj reprezentaciji.
Kako Piksi motiviše igrače, kakvi su mu treninzi?
- Razmišlja i prenosi nam energiju da svakoga možemo da pobedimo! Motivacioni govori su mu sjajni, probudi u nama ono što treba. Imao ogromno poverenje u nas. Voli da igra napadački, želi da svakoga dobijemo. Naše je da njegove zamisli ostvarimo na terenu. Da obradujemo naciju odlaskom na SP u Kataru. Svi verujemo u taj cilj. Pomenuli ste treninge. Eto, sećam se one šetnje u Azerbejdžanu, po gradu. Uradili smo jutarnje razgibavanje u parku u Bakuu. I bilo nam je super, svi smo se smejali i uživali.
Šta za vas znači igrati za Srbiju?
- To je moja država! Nemam druge sem Srbije! Nije kliše, kad kažem da sam kao mali sanjao dres reprezentacije. I petsto puta ću to ponoviti, jer je to istina. Nema lepšeg osećaja nego kad obučeš dres svoje zemlje, čuješ himnu "Bože pravde", vidiš srpsku zastavu kako se vijori. Primetio sam kako momci druge nacionalnosti gledaju na igranje za svoju zemlju, koliko je njima to bitno. Reprezentacija je nešto najvažnije, a klub je profesionalizam. Za državu igraš da obraduješ naciju, svoje bližnje i na kraju sebe. To je naša dužnost. Nekad se uspe, nekad ne, ali uvek treba dati sve od sebe, da budeš čist pred Bogom i pred sobom.
Setite li se danas svojih početaka u Partizanu. Čini se da tamo niste dobili pravu šansu, zar ne?
- Meni je krivo što nisam ostavio veliki trag u Partizanu. To je klub za koji navijam od malih nogu. Bilo mi je teško kada sam odlazio i to na mala vrata. Pričam vam iskreno, jer je stvarno tako bilo.
Kao da ste ostali dužni Partizanu i on vama. Planirate li nekada sa se vratite u Humsku?
- Priča sa Partizanom imala je neki čudan put. Ne znam iz kog razloga. Ne bih ulazio u detalje, ali nije bila moja krivica što nisam igrao. Ostao mi je gorak ukus u ustima, kad se setim svega. Nisam na taj način želeo da odem iz Partizana, posebno što klub finansijski nije najbolje prošao. A što se tiče povratka reći ću samo jedno: moja želja je da karijeru završim u Partizanu.
Debitovali ste kod Ivana Tomića. Koliko je on važan za vaš razvoj?
- Ivan Tomić me je uveo u prvi tim Partizana! Dao mi je priliku, kod njega sam postigao prve golove, bio deo tima koji je uzeo Kup Srbije. Ivanu Tomiću sam zahvalan do neba. Uvek mi je pričao da budem skroman, svaki njegov savet mi je zlata vredan. I uvek sam ga sa pažnjom slušao, jer je čovek koji odlično razume fudbal. Sećam se, govorio mi je da nikada ne odustajem. I kad ti neko na početku karijere ugradi takvo razmišljanje i karakter to ostaje zauvek. Ivane, hvala!
Postoji priča da ste kao klinac od 15 godina igrali za Crvenu zvezdu. Kako se to desilo?
- Nerado pričam o tome. U svakom slučaju to je istina, odigrao sam za Zvezdu jednu utakmicu na turniru u Bijeljini. Protiv Dinama iz Zagreba. I dao sam gol. (smeh) Niti sam imao neki ugovor sa njima, niti je između nas bilo šta posle toga. Nisam bio ni na kakvoj probi. Posle toga, pozvali su me ljudi iz Partizana. Otišao sam tamo srećan, jer sam izabrao srcem, klub za koji navijam.
Kakav je Dušan Vlahović privatno? Koji su vam hobiji, šta radite u slobodno vreme, imate li neki vid opuštanja kao što su muzika, filmovi, igrice, knjige...
- Svaki fudbaler ima sličnu rutinu i način života. Sve se bazira na radu i oporavku. Znam koliko je bitna ishrana i san, da bih bio dobar na utakmici. Ustanem ujutro, odradim trening, pa po podne isto tako. U pauzi između profesionalnih obaveza sam kod kuće. Gledam filmove, najviše akcione i fudbalske utakmice. Od muzike slušam sve. Od narodnjaka do italijanske!
Bili ste jedan od prvih fudbalera u Evropi koji je pobedio koronu. Setite li se tih dana?
- Kada sam dobio koronu, nije se mnogo znalo o čemu se tu zapravo radi. Ceo svet je bio u panici. Bio sam daleko od kuće, od porodice, sam... Bilo mi je baš teško. Svašta mi je prolazilo kroz glavu. Ali, nisam imao velikih problema, sem uobičajenih simptoma za prehladu. Preležao sam sve to, iako mi je izolacija teško padala, hteo sam da izađem na pet minuta iz kuće, ali nisam smeo. Ključ je bilo pozitivno razmišljanje i moja ogromna želja za fudbalom. U Italiji je pak bila teška situacija. Slično je i sada, mada su popustili mere. Na snazi je i dalje policijski čas, otvoreni su barovi i restorani, rade do 19.00 sati. Kad će se sve vratiti u normalu, iskreno ne znam.
U jednom intervjuu Italijanima rekli ste da biste postali zubar, da niste uspeli kao fudbaler. Da li je to istina?
- Loš je to bio prevod. (smeh) Sve su pogrešno shvatili. (smeh) Nikada nisam razmišljao da odustanem od fudbala, terao bih to do kraja, makar udario glavom o zid. Išao sam u medicinsku školu, jer je moja majka medicinski radnik i ona me je uvek savetovala da moram nešto da završim. A, moja jedina želja, uvek, bila je da budem fudbaler, da igra na ozbiljnom nivou - zaključio je Dušan Vlahović.
Kurir sport/Aleksandar Radonić