Kraljica opštih mesta Vedrana Rudan - nadaleko poznata po epohalnim otkrićima rupa na saksiji - gostujući na nekom ovdašnjem televizoru je „zabila nož u leđa“ srpskoj opoziciji. „Problem Srbije“, blagoizjavila je Rudan, „jeste to što nema opoziciju.“
Lično mislim da je problem Srbije mnogo veći i da je suštinski problem u tome što, osim politike „narodne države“ - koja je trenutno na zvezdanim vrhuncima - u Srbiji uopšte nema nikakve politike. Bilo je doduše dva-tri pokušaja da je bude, poslednji u istorijskim razmerama nedavno, ali obadva su ugušena u krvi. Ali zar ne pomenuh „dva-tri“? Šta je sa onim trećim? On je, da kažemo, polovično ugušen u krvi.
Pretposlednji čovek koji je pokušao da u Srbiji uvede realnu politiku Milan Piroćanac izvukao je živu glavu, ali je posle izbora koji su prethodili njegovom strmopizdu bilo sedamdeset i kusur mrtvih (za tačnu cifru pitajte Dubravku Stojanović).
Čuveni Nikola Baja Pašić je i za taj pokolj našao lepu reč, nazvao ga je - „narodni odisaj“. Ko biva... tri i po godine su Srbi trpeli zulum ustava i zakona, puko im film, pa se vratili na fabrička podešavanja, na koja smo podešeni i dan-danas.
Ne sećam se da li sam o tome pisao u Danasu ili je to bilo u Kuriru, bilo kako bilo, ponovo ću vas podsetiti da je Ilarion Ruvarac, vaktile iznerviran nasrtljivom tupoumnošću svog oponenta, turbosrbina, oca fantastične srpske istorije Pantelije Srećkovića, malčice prokrstario po arhivama i srbskoj javnosti podastro nepobitan dokaz da je Pantelija - Bugarin. Odavno je podastrt dokaz da je Baja Pašić u stvari bio - Cincar. Šta ovom političkom nekorektnošću hoću da kažem?
Jednostavnu stvar. Da je narodu čiji je otac istorije Bugarin, a najveći političar Cincar zagarantovana svetla budućnost. Tu, da ne bih bio pogrešno shvaćen, problem nije što je Panta bio Bugarin, a Baja Cincar, problem je u lažnom predstavljanju i emocionalnoj nestabilnosti, koje su potom postale konstanta srpske politike.
Ili da nacrtam. Panta i Baja ne bi mogli biti Panta i Baja u pravom smislu tih reči da su ostali u bugarskom i cincarskom nacionalnom korpusu, posrbili su se, dakle, iz koristoljublja, što je u startu osujetilo svaku demokratizaciju i liberalizaciju Srbije jer u demokratskom i liberalnom poretku ne bi bio nikakav problem da predsednik vlade bude Cincar, a glavni istoričar Bugarin.
Kako u davna vremena, tako i danas. Da je bilo moguće - a u liberalno-demokratskim državama je moguće - da predsednik vlade Srbije bude Albanac, a da pritom ne bude od sorte Sejda Bajramovića, lako se moglo dogoditi da se „južna srpska pokrajina“ nikada ne otcepi. Ali ne. U Srbiji se smatralo (i nastavilo smatrati) da Albanci treba da budu zahvalni što smo ih „oslobodili“ i da u znak zahvalnosti za život zarađuju prodajući kikiriki i leblebije, praveći kore za pitu i baklave i stružući drva.
U jednom trenutku njihovog dijalektičkog razvoja Albanci to više nisu hteli, pa su se otcepili, a iz Srbije se svake godine iseljavaju desetne hiljada mladih da bi po belom svetu prodavali kikiriki i leblebije i strugali drva.