Sovjeti su 1980-tih godina prošlog veka u naoružanje uspeli da uvedu čak tri nova lovca MiG-29, Su-27 i MiG-31, kojima su trebali da budu dodati još dva nova lovca familije SUHOJ i MiG na čijim se planovima uveliko radilo.
Ono što se tada znalo bilo je da će ti lovci imati usavršenu elektroniku i odličnu manevarbilnost i sposobnost letanja u složenim meteorološkim situacijama. Zbog toga su Amerikanci odlučili da im je potreban novi lovački avion kao bi stekli i zadržali kvalitativnu prednost nad sovjetskim odnosno ruskim vazduhoplovstvom.
Amerikanci su svoj projekat označili kao ATF - Advance Tactical Fighter, čiji temelji su postavljeni još daleke 1981 godine. Američko vazduhoplovstvo krenulo je u izradu taktičko-tehničkih zahteva koje bi budući američki lovac trebao da poseduje, i koji će da zameni F-15. Programom ATF utvrđeno je da novi američki lovac 5 generacije mora da poseduje veoma visok nivo stelt karakteristika ( smanjen radarski, vizuelni i toplotni odraz) , sposobnost superkrstarenja tj leta nadzvučnom brzinom bez uključivanja forsaža ( dopunskog sagorevanja goriva), dobre manvearske osobine, veliki dolet i veliku nosivost ubojnih sredstava.
U konkurenciji za takmičenje budućeg lovca ATF uključile su se dve kompanije Lokid -Boing i Dženeral Dajnamiks sa jedne strane čiji je projekat poneo oznaku YF -22 i sa druge predstavnici kompanije Northop i Mekdanel Daglas čiji projekat je poneo oznako YF-23. U kompaniji Northrop izabran je koncept velikog aviona sa pažljivo profilisanim prednjim kabinskim delom, na koji se nadovezuje veliko trapezno krilo sa izrazito velikim vertikalnim stabilizatorima koji su postavljeni u leptir poziciji.
Usisnici za vazduh su duboko uvučeni u posebno formiranu aerodinamičku strukturu, sa duboko uvučenim prednjim delom, ispod krila sa posebnim izduvnim granama koje su integrisane u aerodinamičku liniju aviona,pa je avion sa vešto uklopljenom aerodinamičkom konfiguracijom, teško uočljiv u prednjoj polusveri, tako da se radarski zraci koji dopiru do njega jednoststavo razbijaju po svim pravcima, pa je povratni signal veoma slab, ili ga nema. Celokupan arsenal vođenih ubojnih sredstava, je smešten u unutrašnjosti strukture aviona.
Plan je bio da oba takmaca izgrade po dva tehnološka demonstratora. Paralelno su pokrenuta ispitivanja aviona YF-22 i YF-23, da bi se omogućili fer uslovi za obe kompanije.
Prvi je poleteo prototip YF -23 i to 27.avgusta 1990, a kroz mesec dana YF --22. Oba aviona su imala određene probleme otkrivene u pripremnom ispitivanju za prvi let. Avionu YF -23 je odložen prvi let zbog pojave oscilacije nosne noge.
Iako je YF-23 imao manju radarsku uočljivost, imao podjednake letne performanse izabran je avion YF-22 Raptor, zbog veće agilnosti, mada je klasičnog aerodinamičnog koncepta, a perspektiva elegantnog aviona YF-23 je neizvesna, mada se očekivalo da se program razvoja nastavi kroz ispitivanje letnih performansi i primeni nove generacije ofanzivnih visoko-preciznih vođenih ubojnih sredstava, pre svega po vitalnim ciljevima na kopnu-(moru), duboko u teritoriji protivnika.
Početkom 1991 na prečac je doneta odluka da se kao pobednički tim odabere projekat YF-22 konzorcijuma Lokid -Boing i Dženeral Dajnamiks.
Neki i dan danas smatraju da je projekat YF -23 bio mnogo superiorniji avion u odnosu na F -22 i da je naprečac izbačen iz trke za novog američkog lovca 5. Generacije.
S druge strane neki su smatrali da je F-22 raptor bio mnogo superiorniji u vazduhu, ali je F -23 imao bolji dizajn, ali se Ratno vazduhoplovstvo SAD odlučilo da za proizvođača izabere kompaniju Lokid i projekat F -22 jer se verovalo da će ta kompanija bolje upravljati programom i što se verovalo da će F -22 Raptor koštati mnogo manje.
Inače tada je kompanija Northop bila pod lupom zbog ogromnih troškova na proizvodnji strateškog bombardera B-2 Spirit.
I danas se postavlja pitanje šta bi se dobilo da je YF -23 postao operativan.
YF -23 imao je bolje mogućnost leta nadzvučnom brzinom i bio je veoma okretan na ekstremno malim brzinama. F -22 je imao veliku prednost u malim brzinama, ali kompanija Lokid nije imala doovljno vremena da se detaljnije bavi letom na velikim brzinama i manevrisanjem. Ono što je doprinelo pobedi Lokida bilo je i jak PR tim koji je dobro plasirao snimke testiranja aviona i sve ukomponovao posebno ispaljivanje raketa i let pod opterećenjem od 9 G.
YF -23 ponudio je veći dolet nego što je imao Raptor i bolje performanse same letelice tokom letna na supersoničnim brzinama. YF -23 trebao je da nosi 8 raketa od toga 6 AIM-7 Sparrov ili AIM-120 AMRAAM i 2 AIM-9 rakete vazduh- vazduh.
Nade o proizvodnji YF -23 jedno vreme su živele kada se pokrenulo pitanje zamene palubnih lovaca na nosačima aviona F-14 tomket, ali se od toga konačno odustalo.
Planovi o proizvodnji YF -23 nakratko su živeli još jedno vreme kada su predati eksperimentalni tipovi predati bazi Edvards za NASA opitovanja, ali su sve nade definitvno ugašene 2006 godine, Oba primerka završila su kao muzejski eksponati. Jedan u Muzeju vazduhoplovstva u Kaliforniji, a drugi u Muzeju vazduhoplovstva Dejton -Ohajo.
Kurir.rs/A.Mlakar