SA 2 GODINE JE SLOMIO KIČMU! Neša Galija o GOLGOTI kroz koju je prolazio 5 godina, njegova priča o borbi je INSPIRACIJA
Nenad Milosavljević, poznat pod umetničkim imenom Neša Galija, danas iza sebe ima decenijski uspešnu karijeru, međutim, za detinjstvo i period odrastanja vežu ga bolne uspomene.
Nenada je splet nesrećnih okolnosti još dok je bio dete stavio pred najveći životni ispit. Imao je samo dve godine kada je pao sa hoklice, udario o ivicu starog oštrog limenog lavaboa i slomio kičmu, zbog čega je narednih pet godina bio prikovan za krevet, a taj dugi oporavak oduzeo mu je dobar deo detinjstva. Dok danas svoju ćerku Janu i sinove Luku i Žarka uči najvažnijim životnim lekcijama, u sećanju mu još žive slike odrastanja daleko od porodičnog gnezda.
- Prva scena koja me vraća u detinjstvo jesu kolica i ja u njima dok gledam starije momke kako igraju fudbal. Imao sam nesvakidašnje odrastanje. Bilo mi je dve godine kada sam slomio kičmu, a potom gotovo pet narednih proveo u rehabilitacionom centru u Rovinju prikovan za krevet. Bio je to život s druge strane života, intoniran na jedan sasvim drugi način. U sobi, u kojoj smo najčešće provodili vreme, bilo nas je po dvadesetak. Leti smo izlazili na jednu veliku terasu s koje se pružao pogled na kaldrmisani put, šumu kojom smo bili odvojeni od ostatka civilizacije i razglas sa kojeg su nam puštali muziku. Gotovo svi pacijenti, pa i ja, konstantno smo bili vezani za krevet uvijeni u gips od glave do kolena. Jednom mesečno vodili su nas na zamenu gipsa, i još pamtim tih nekoliko trenutaka slobode u pauzama između menjenja oklopa i ponovnog heftanja. Svi mi, koliko nas je bilo u toj prostoriji, razmišljali smo potpuno drugačije - govorio je pevač svojevremeno.
-Svako je imao svoj mali svet. Sećam se da nam je radio bio prava atrakcija, a zabuna je tek nastala kada se pojavio televizor. Mislili smo da je i to radio, ali na naše zaprepašćenje u toj kutiji videli smo i neke ljude - govori Nenad kome je, kada se vratio u rodni grad, bio potreban određen period adaptacije.
- Pošto sam pet godina proveo u bolničkom ambijentu, jedina boja za koju sam znao bila je bela. Kada sam se leta 1961. godine vratio u Niš, zamaralo me je bogatstvo šarenolikosti boja. Ugledavši prvi put automobil pomislio sam da je neko živo biće. Zbog zvukova koje proizvodi, podsećao me je na magarca, jedinu životinju s kojom sam imao kontakt u Rovinju jer je magarac vukao kolica kojima su nas vozili na previjanje - govorio je muzičar dodavši da je imao velike poteškoće u školi, ali da ga njegov borbeni temperament nije napuštao te je zahvaljujući tome pregurao ovaj težak period.
kurir.rs/stori
Bonus video: