Dragana Komnenić (22) na svet je došla kao nedonošče, dok su po Srbiji padale NATO bombe, zbog čijih detonacija je u inkubatoru prestala da diše
Žaba mala borbena, živeće ona. Ovo je jedan od lekara rekao kad sam se rodila te 1999. kao prevremeno rođena starija beba blizanac, manja od vekne hleba. Imala sam samo 800 grama, a moj brat, koji je kasnije preminuo, bio je tek malo teži od mene.
Ovako za Kurir započinje ispovest Novosađanka Dragana Komnenić (22), devojka koja je kao beba doživela krvarenja na mozgu i plućima, dve operacije da bi sačuvala vid, a zbog detonacije NATO bombe u inkubatoru prestala je da diše. Iako je imala male šanse da preživi, sada je zdrava gorostasna devojka od 172 centimetra. Student je defektologije na trećoj godini na Katedri za specijalne edukacije i rehabilitaciju u Novom Sadu, a za naš list svedoči o drami koju je sa porodicom preživela te 1999.
Životno ugrožena
- Mami je pukao vodenjak, a bila je tek u 25. nedelji trudnoće. Primljena je u porodilište, životno ugrožena, i rečeno joj je da mora da se uradi porođaj ili prekid, jer smo brat i ja imali male šanse da preživimo. Tu noć je preplakala jer je kod kuće već imala sina, koji je tada imao četiri godine. Odluka je doneta. Porodila se dva dana kasnije. Prvo sam na svet došla ja, teška 800 grama i duga 38 centimetara. Mama je čula kratko „kme“ od mene - kaže Dragana, nastavljajući priču o bratu kog više nema.
- Nikola se rodio 20 minuta kasnije, što je otežalo njegovo zdravstveno stanje, a bio je teži od mene. Tog dana smo prebačeni u dečju bolnicu, gde je baka radila kao pedijatrijska sestra. Brat i ja smo u bolnici bili četiri meseca, od toga na intenzivnoj nezi dva i po meseca. Potom smo prebačeni na odeljenje neonatologije - kaže ona.
Prvi mesec za roditelje bio je svakako najgori. Bol. Neizvesnost. Pitanja i strah. I taman kad su mislili da će nedaće proći, kreće NATO bombardovanje.
- Mama je do početka bombardovanja bila sa nama u bolnici. Kad je agresija počela, kao i sve druge majke, morala je da ode. Telefon je bio jedina veza za informacije o nama, kao i obilasci. Jednog dana došlo je do detonacija, a taman sam samostalno disala. Zbog te detonacije i ja i druge bebe smo imale šok na centralni nervni sistem. Tada sam prestala da dišem. Opet su me stavili na respirator i javili joj da sam životno ugrožena. Doktor je ipak rekao: „Živeće!“ I nije pogrešio - priča Dragana, prisećajući se maminih priča o borbi koju su vodili brat i ona, tako majušni.
U bolnici 120 dana
- Nikola i ja bili smo u bolnici tačno 120 dana - od 12. februara do 10. juna. Imali smo problema sa vidom, krvarenjima na mozgu, plućima. Dva puta smo operisani da ne bi došlo do slepila. U jednom trenutku, negde posle rođenja, sa tih 800 grama spala sam na 630 grama. Otpušteni smo iz bolnice, a Nikola je umro sa pet i po meseci od upale pluća - zaključuje Dragana, koja je preživela, ali ne zaboravlja sve muke i priče o patnjama.
Suzana Trajković