ZAŠTO SE NA VAKCINU PROTIV HIV-A ČEKA 37 GODINA? Stručnjak za ovu bolest objašnjava sa kojim se sve problemima naučnici suočavaju
Zašto se na vakcinu protiv HIV/AIDS-a čeka gotovo četiri decenije?
Male boginje iskorenjene su sa lica Zemlje posle vrlo efikasne globalne kampanje vakcinacije. Dečja paraliza u SAD-u više nije problem, zbog razvoja i upotrebe efikasnik vakcina. Danas, milioni života su spašeni zahvaljujući vakcinama protiv koronavirusa.
Pa ipak, prošlo je 37 godina od kada je otkriveno da HIV uzrokuje AIDS, a vakcina i dalje ne postoji. Ronald Derosijer, profesor patologije na Medicinskom fakultetu Univerziteta Majami, za sajt Conversation detaljno opisuje teškoće razvoja efikasne vakcine protiv HIV/AIDS-a.
Derosijerova laboratorija zaslužna je za otkriće virusa na majmunu nazvanog SIV, odnosno virus simijske imunodeficijencije. SIV je bliski majmunski srodnik virusa koji uzrokuje AIDS kod ljudi - HIV-a ili virusa humane imunodeficijencije. Derosijerovo istraživanje značajno je doprinelo razumevanju mehanizama kojima HIV izaziva bolest i naporima u razvoju vakcine.
Vakcine su bez sumnje najmoćnije oružje zajednice protiv virusnih bolesti. Kada se AIDS pojavio početkom 1980ih godina, a virus koji ga je izazvao otkriven 1983 - 1984. godine, bilo je prirodno smatrati da će istraživačka zajednica moći da razvije vakcinu. Na sada čuvenoj konferenciji za medije na kojoj je objavljeno da HIV izaziva AIDS, tadašnja američka ministarka zdravlja Margaret Hekler je predvidela da će vakcina biti dostupna za dve godine. Prošlo je 37 godina, a vakcine nema.
Brzina razvoja i distribucije vakcine protiv korone nagnala je mnoge da se zapitaju zašto nema vakcine protiv side. Problem, pisše Derosijer, nije neuspeh vlada. Problem nije nedostatak finansija. Problem je u samom HIV-u, a pre svega u izvanrednoj raznolikosti sojeva HIV-a i njegove strategije izbegavanja imunizacije.
Do sada je sprovedeno pet opsežnih ispitivanja efikansosti vakcine protiv HIV-a koja su ušla u treću fazu, a svako je koštalo više od 100 miliona američkih dolara. Prva tri podbacila su prilično ubedljivo: Nema zaštite od infekcije HIV-om, nema smanjenja virusnog opterećenja kod zaraženih. Zapravo, u trećem od tih ispitivanja, STEP testiranju, kod vakcinisanih je registrovana učestalost infekcije.
Četvrto ispitivanje, kontroverzno tajlandsko ispitivanje RV144, u početku je imalo ohrabrujuće rezultate i marginalni stepen uspešne zaštite od infekcije HIV-om među vakcinisanim. Ali, statistička analiza pokazala je da postoji manje od 78 posto šanse da je zaštita od infekcije stvarna. Peto ispitivanje vakcine, pod nazivom HVTN 702, trebalo je da potvrdi i proširi rezultate ispitivanja RV144. HVTN702 zaustavljen je već u početku jer je bio beskoristan. Nema zaštite od infekcije. Nema smanjenja virusnog opterećenja.
U čemu je problem? Biološke karakteristike koja je HIV razvio čine razvoj uspešnog cepiva vrlo teškim. Koje su to karakteristike? Prvo i najvažnije je kontinuirano umnožavanje virusa. Jednom kada HIV stane nogom na vrata, gotovo je. Mnoge vakcine ne pružaju apsolutnu zaštitu od infekcije, ali mogu ozbiljno da ograniče umnožavanje virusa i bilo koje bolesti koja bi iz toga mogla da se razvije. Da bi vakcina bila efikasna HIV-a ona mora da pruži apsolutnu sterilizacijsku barijeru, a ne samo da ograniči replikaciju virusa, objašnjava Derosijer.
HIV je razvio sposobnost da generiše i toleriše brojne mutacije u svojim genetskim informacijama. Posledica toga je veliki broj varijacija među sojevima virusa, ne samo od jedne do druge osobe nego i kod pojedinca. Dobar primer za poređenje je grip. Svako zna da ljudi moraju da se vakcinišu protiv virusa gripa svake sezone zbog sezonske varijabilnosti soja gripa. Varijabilnost HIV-a kod jedne zaražene osobe premašuje celu varijabilnost sekvence virusa gripa tokom cele sezone, objašnjava profesor.
Šta treba staviti u vakcinu da bi se pokrila ovakva varijabilnost sojeva?
HIV je takođe razvio neverovatnu sposobnost zaštite od antitela. Virusi sa "omotačem", poput koronavirusa i virusa herpesa, na svojoj površini kodiraju strukturu koju svaki virus koristi za ulazak u ćeliju. Ta struktura se naziva glikoprotein, što znači da se sastoji od šećera i proteina. Ali glikoprotein omotača HIV-a je ekstreman. To je zašećerniji protein od svih virusa u sve 22 porodice. Više od polovine njegove težine je šećer. A virus je smislio način, što znači da se razvio prirodnom selekcijom, kako da koristiti te šećere kao zaštitu od prepoznavanja antitela koja zaraženi domaćin pokušava da stvor. Ćelija domaćina prihvata te šećere, a zatim ih doživljava kao deo sebe.
Te karakteristike imaju značajne posledice po razvoj vakcine. Antitela koja stvara osoba zaražena HIV-om obično imaju vrlo slabo neutralizujuće dejstvo na virus. Uz to, ta antitela su vrlo specifična za određeni soj i ona će neutralizovati soj kojim je pojedinac zaražen, ali ne i hiljade i hiljade drugih sojeva koji kruže u populaciji. Istraživači znaju kako da podstaknu antitela koja će neutralizovati jedan soj, ali ne i antitela koja štite od hiljada i hiljada sojeva. To je glavni problem u razvoju vakcine.
HIV se kontinuirano razvija unutar jedne zaražene osobe kako bi ostao korak ispred imunoloških odgovora, navodi Derosijer. Domaćin razvija određeni imunološki odgovor koji napada virus. Radi se o selektivnom pritisku na virus, a prirodnom selekcijom pojavljuje se mutirana varijanta virusa, koju imunološki sistem pojedinca više ne prepoznaje. Rezultat je kontinuirana replikacija virusa.
Da li zbog toga istraživači treba da odustanu? Ne, nikako. Jedan od pristupa koji naučnici testiraju na životinjskim modelima u nekoliko laboratorija je korišćenje virusa herpesa kao vektora za isporuku proteina virusa AIDS-a. Porodica virusa herpesa je otporna kategorija. Kad se jednom zarazimo virusom herpesa, zaraženi smo doživotno. I imunološki odgovori ne ostaju samo kao pamćenje već na kontinuirano aktivan način. Uspeh ovog pristupa, međutim, zavisi od toga kako izazvati širinu imunoloških odgovora koji će omogućiti pokrivanje ogromne složenosti HIV sekvenci u populaciji.
Drugi pristup je tražiti zaštitni imunitet iz drugog ugla. Iako velika većina osoba zaraženih HIV-om stvara antitela sa slabim, za soj specifičnim neutralizirajućim dejstvom, neke osobe stvaraju antitela s moćnim neutralizirajućim dejstvom protiv širokog spektra sojeva HIV-a. Ta antitela su retka i vrlo neobična, ali su naučnici uspeli da ih izoluju.
Takođe, naučnici su nedavno pronašli način kako da samo jednom primenom postignu doživotni zaštitni nivo ovih antitela. To zavisi od virusnog vektora, odnosno vektora koji se naziva adenopovezani virus. Kada se vektor primeni na mišić, mišićne ćelije postaju fabrike koje kontinuirano proizvode snažna široko neutralizirajuća antitela. Istraživači su nedavno dokumentovali kontinuiranu proizvodnju kod majmuna u trajanju od šest i po godina, navodi Derosijer.
Napredujemo. Ne smemo da odustanemo.
Kurir.rs/K.P.